‎22. septembar je "Evropski dan bez automobila". Toga dana ljudi u mnogim gradovima svoj automobil ostavljaju kod kuće i na posao odlaze gradskim prevozom, biciklom, ili pešice. Održavaju se različite manifestacije, masovne vožnje biciklama, deli se propagandni materijal... Prevashodni cilj održavanja ovih akcija jeste da se, makar i na simboličan način, ukaže na štetnost emislije izduvnih gasova i potrebu promene svakodnevne životne prakse. Ovaj dan se obeležava i u Srbiji. 

Da, onaj 5. oktobar mora da sačeka neki drugi oktobar, koji neće tako skoro doći, kako bi bio proučen i postavljen na neko svoje mesto u galeriji za nas važnih zbivanja. 

Svratih na blog tek da malo protumaram, jer odavno nisam bio, a što se 5. oktobra tiče, sve sam mislio da je već nakačen neki tekst, tako da mi namera i nije bila pisanje, već, eventualno, samo čitanje. No, kad je već tako, hajde da natuknemo makar nešto, ukratko. 

Naročito u nekoliko poslednjih godina - 5. oktobar je, kao i mnogo šta u našoj bližoj i daljoj istoriji, podvrgnut onoj vrsti obrade koja ne spada u istraživanje o onome što se zaista desilo i u kakvom kontekstu se desilo, već spada u parcijalna iživljavanja nad samim događajem, odnosno predstavlja njegovo stavljanje u funkciju momentalnih potreba "obrađivača". 

Kad se dogodi nasilje, to znači da su propala sva druga ljudska umeća rešavanja situacije. Nasilje je, stoga, dokaz neumeća, odnosno nemoći.   

Nasilje kao metod kod nas je prisutnije i dublje nego što možda mislimo da jeste. Hajde da ne idemo predaleko unazad, nego da se osvrnemo samo nekoliko decenija unazad, pa da krenemo od onog mirnodopskog perioda nakon II sv. rata. I u miru je svakodnevno apostrofirano postojanje nekakvog spoljašnjeg neprijatelja (države, uređenja...) koji stalno vreba. Mada je, tada, taj neprijatelj bio više jedna apstraktna kategorija,

Ne znam ko je bio toliko naivan da očekuje kako će nekakvo veće ili koje god telo da proglasi jednog od par vodećih državnih tajkuna da nije genije, tj. da nije doktor nauka, tj. da nije poštenjačina?! Hajte, molim vas. Uostalom, to bi direktno ugrozilo glavni zadatak naše današnjice.

Srbija klacka prema EU. Mnogo čega je na tom putešestviju bilo, i biće. Najnovije izjave iz nemačkih političkih krugova prenose se ovde, u Srbiji, iz dana u dan. One najsvežije su bile tako sročene, da se pred domaćom javnošću formira utisak kako je Nemačka od koje, kao što se zna, ove "evropske stvari" najviše zavise konačno raspoložena da za Srbiju uključi zeleno svetlo za Uniju, odnosno pregovore. Poslata je i pozitivna preporuka nemačke vlade Bundestagu... Ipak, čini se da ovo „pogađanje“ oko ispunjenosti uslova (ili ispunjavanja uslova) nije baš do te mere uznapredovalo.

Da, tako je, 1. maj ovde više nije, u punoj meri, simbol onoga što je "oduvek" označavao, već je, za jedan deo populacije, simbol sećanja na vreme koje je prohujalo, tj. simbol nekadašnjih uranaka, koji se dešavahu u doba društveno-ideološkog poleta.

Sve bi se tokom ranih jutarnjih časova sjatilo po poljanama, parkovima, oko spomenika, po širokim travnjacima... I staro, i mlado, i narodnjaci, i zabavnjaci, i funkcioneri, i radnici... - svi bi se slili u šarenu gomilu i, vukući izraz neke poludefinisane, suzdržane sreće, čaprknuli svoj komadić te atmosfere. Tu je muzika

Tako je: Srbija traži ostanak taksi, a da Priština za uzvrat ukine samoproglašenu nezavisnost i odrekne se tesnih veza sa Amerikom. U najkraćem, to je plan Srbije. A i narod to tako vidi, i tako priča, uz kafu, uz pivo ispred prodavnice ... Šta su takse u odnosu na značajno parče teritorije, i to teritorije sa neizmernim istorijskim i kulturnim nasleđem? Ako baš mora da se bira između taksi i dela teritorije, nema sumnje da se treba opredeliti da takse ostanu, a da se ne daje teritorija, i to takva. Svaki patriota bi tako odlučio. A tu našu štetu od taksi nadoknadićemo u poslovanju sa Kinezima. 

Možda je, tada, moralo,

kako neki kažu.

Ali, danas, ne mora !

Već dvadeset četvrta izjava da ćemo Srbe na Metohiji i Kosovu braniti ako zatreba. Te izjave duboko potresu zapadni svet, samim tim i albanske, tj. prištinske policajce koji nastave još-dan dva da tuku Srbe, a onda uplašeni zbog upozorenja poslatih sa bezbedno udaljene govornice u Srbiji odustanu, po planu. I tada mi shvatimo da je pobedio mir.