Ех, наслов ко наслов...

Никада није ни било рата, барем оног правог, а ни тог неправог у иоле оштријем облику (ваљда је таква генерација била (и остала)), између следбеника црног и белог блуза.  

 "Црни":   

  http://www.youtube.com/watch?v=cGs-b3sNBqA

"Бели":    

 http://www.youtube.com/watch?v=kUGEikZBHvo&list=PLHlE2fgsqRwYb2DcIsJvemr6_c_W65o4F&index=3

Poštovane koleginice blogerke i kolege blogeri, pitanje o blogozavisništvu možda deluje kao nešto što dolazi onako, iznebuha, pa čak i kao nešto što u određenoj meri kvari onu uobičajenu lakoću logovanja, i blogovanja. Ipak, to pitanje je važno, jer o zdravlju se radi  : ) .. Možda nekome ova tema i nije posebno važna, međutim, većini ne može a da ne bude makar interesantna, makar u pogledu toga šta drugi misle o narečenoj pojavi.

Evropa ćuti, Hrvatska slavi, Srbija tuguje ... Tri sramote.

Kako to da inače veoma osetljiva zapadna Evropa ne vidi šta je neobično u ubistvu oko 2.000 ljudi, mahom staraca, žena, dece .., i u prognavanju preko 200.000 ljudi sa teritorije na kojoj su živeli? Shodno logici dosadašnjeg ponašanja Evropljana, i držanja principa, ne mogu nikako reći da sam iznenađen. Ovo pitanje s početka pasusa je više radi toga što ono jednostavo mora da se pošalje u makar delić etra. Radi obaveze da se to kaže.

To što Hrvatska slavi, takođe nije nikakvo iznenađenje. Evropa dopustila. Neće baš da saučestvuje direktno, ali je dopustila. Kao što je Hrvatsku primila u EU iako nije rešeno pitanje gore pomenutih zločina i čak oko 200.000 proteranih ljudi. Samo ta činjenica je dovoljna da markira ceo odnos EU prema njima, nama... Čast Hrvatske brani jedna veoma hrabra manjina, kroz jasnu i slikovitu kritiku slavljenja Oluje i euforičnog tutnjanja tokom vojne parade.

A ovo, što Srbija tuguje ... To je možda i najbitnije u celoj priči. 

Svaki izborni ciklus pojede 4 godine.

Na svake 4 godine država je sve razlupanija i opljačkanija, mi smo 4 godine stariji, u odnosu na svet smo još zaostaliji nego pre 4 godine, vode i livade su nam još zatrovanije, a mladih za 4 godine iz zemlje ode na desetine hiljada.

Odnedavni spasioci FK Crvena Zvezda, Čović i Džajić, izneli su dva različita programa za revitalizaciju kluba.

Detalje programa javnost još ne zna, ali, makar, vidi pregalaštvo. Strast kojom su i jedan i drugi branili svoje stavove pokazuje koliko je veliki motiv, kod obojice, i koliko su njih dva veliki sportski radnici. Jer, na kraju, cela stvar je prerasla u fizički obračun. Evidentno je da pomenuti funkcioneri ne štede sebe u želji da donesu boljitak voljenoj organizaciji zvanoj klub.   

Država je nakon silnih prepucavanja oko dozvoljenog i nedozvoljenog, utvrđenog i neutvrđenog nivoa aflatoksina u mleku konačno pronašla rešenje. Rešenje koje je elegantno, jednostavno, ukusno, pasterizovano... Kakvo rešenje, takva i ... Pardon, kakva država, takvo i rešenje.

Dakle, ono što je do juče bilo nezakonito, naprasno je postalo zakonito. Odnosno, postalo je "dozvoljiv procenat aflatoksina".

Srbija. Godina je 2019. Još jedna zima na izmaku, još jedna garnitura visibaka u izlogu. Visibake niču uredno, u svakogodišnjem ritmu koji izgleda ništa ne može poremetiti. Sa istom upornošću u Srbiji niču i nova obećanja ... iako ni ona prethodna nisu ispunjena. Pa, obećanje je ugodno po one kojima se upućuje. Održava volju, stvara dopamin ... Ali život je neugodan, jer, nestaško, voli da kvari obećanja, tj. da razotkriva njihov ishod. U Srbiji, kad se obećanje i ispunjenje ne usklade, a da bi svima bilo lakše, nastupa televizija, da sliku malo popravi, da ona već izlizana obećanja malo pokrpi i preformuliše, da im doda nove džepove, rajsferšluse, ukrase... 

Nikada se ovo neće desiti ni u kom sportu. Zato, uživajmo još kojih par meseci, ili godinu, dok Federer svoj reket pod pritiskom bora na rukama ne okači o klin, jer tada to više neće biti GOAT trojka, već trka dvojice, i 5-6 ostalih koji čekaju kiks te dvojice (ne potcenjujem, ali, realno, nisu ni blizu ovih kada su bili u njihovoj dobi, a ni sada osim na mahove nisu dorasli, u kontinualnom smislu). Dakle, početak kraja dijamantske epohe tenisa i početak finiširanja u kome će se odrediti ko je osvojio najviše "slemova". Korona je najviše donela Federeru, najviše omela Đokovića.

Postojao je razlog što se desio. I te kakav. A desio se kako se desio. Onako, kako je jedino mogao da se desi. I onaj 6. oktobar, i 12. mart 2003. i sve što će ići kasnije ... - ima neku svoju ovdašnju, na žalost, logiku. Danas takav sled deluje još logičnije no što se onda mogao, kroz nagonski oprez, ako ne zaključiti, a ono makar nazreti.

Floskule o izneverenosti ponavljaju sada i jedna, i druga, i treća strana. Valjda, umesto napora da se stvar suptilnije analizira,