Mrzim sneg, naročito kad krene da se topi. Mrzim kišu, naročito kada duva jak vetar. Mrzim i jake vrućine, naročito kada moram da radim. Jedino volim proleće, koje više ne postoji. Zato sam iskoristio današnje relativno lepo i relativno sunčano vreme da se sa svojom unukom prošetam gradom. Šta vas boli uvo odakle meni unuka?! Za potrebe ovog teksta imam unuku. Umetnička sloboda! Elem, gde sam stao? Da, izveo sam malo unuku po ovom relativno lepom i relativno sunčanom vremenu u park. Sedi dete po ceo dan u stanu i uči, te je rad da malo protegne noge i da se nadiše relativno čistog vazduha. Bila je i penzija pa možemo posle i na kolače. Šetamo se tako parkom i gledamo kuce koje veselo trče parkom i zapišavaju teritoriju, penzionere koji igraju šah, mlade ljubavnike koji se grle i ljube... Idemo tako parkom i naiđemo na jedan čudan ljubavni par.

Kao srpski pravoslavni peder ovog srpskog pravoslavnog kišnog dana nisam imao pametnija srpska pravoslavna posla, osim da srpski pravoslavno klečim na srpskim pravoslavnim kolenima i srpski pravoslavno obrađujem jedan srpski pravoslavni veliki neobrezani #BIP#. Usred te srpske pravoslavne radnje na moj srpski pravoslavni um pala je srpska pravoslavna ideja. Iz sveg srpskog pravoslavnog glasa povikah „Srpska pravoslavna eureka“ i u tom srpskom pravoslavnom trenutku poprska me srpska pravoslavna sveta vodica.

Ustadoh, kvrcnuše mi moja stara srpska pravoslavna kolena, dadoh srpskom pravoslavnom momku 20 srpskih pravoslavnih evrića i izbacih ga kroz srpska pravoslavna vrata. Dok je srpski pravoslavno odlazio reče mi da se možemo srpski pravoslavno videti opet sledeće srpske pravoslavne nedelje. Ali ja srpski pravoslavno ne obratih pažnju na njega, jer mi je na srpskom pravoslavnom umu još uvek bila srpska pravoslavna ideja. Uzeh u srpske pravoslavne ruke srpski pravoslavni telefon te srpski pravoslavno pozvah svog srpskog pravoslavnog brata Bobana, te mu srpski pravoslavno ispričah o svojoj srpskoj pravoslavnoj ideji, da bi bio srpski pravoslavni red da preimenujemo ovaj blog u srpski pravoslavni blog. Moj srpski pravoslavni brat Boban je bio srpski pravoslavno oduševljen, tako da vas u duhu srpskog pravoslavlja obaveštavam da ovaj blog nosi novo srpsko pravoslavno ime.

Nakon izbora za NajFrajera 2009. godine, na kom je pobedio državni sekretar za ljudska prava Marko Karadžić, GayEcho Web Portal organizuje izbor za NajCicu.

Na našoj listi našlo se deset cica iz Srbije koje su bile aktuelne u 2009. godine, a koje se svojim angažmanom podržale gej-lezbejsku populaciju. Ovu titulu su do sada ponele Indira Radić za 2008. godinu i Biljana Srbljanović za 2007. godinu.

Hit ovogodišnjeg izbora koje će trajati do 6. decembra je pesma Idola „Gdje si sad cica maco". Uz stihove „Gdje si sad cica maco, možda si negdje u mraku u nekakvom budžaku, možda te netko pipa, možda te netko štipa" izabraćemo NajCicu 2009. godine, a među nominovanim su:

 

Juče sam objavio tvit „Nije politički korektno reći, sama si ga birala" i kako vidim bocnuo sam mnogo ljudi u živac... u čemu posebno uživam. Graktalo se, graktalo, vređalo se, vređalo, rekli su mi da sam mizogin, šovinista i fašista. Jeste, sve ste u pravu, a sada kada ste smirili živce, da ozbiljno porazgovaramo.

Živimo u Srbiji, gde sistem ne funkcioniše, onaj sistem koji treba da štiti žrtve. Imamo zakone kojima je zabranjena diskriminacija, nasilje, porodično nasilje, seksualno nasilje i uznemiravanje... sve imamo, ali to izgleda ničemu ne služi. Imamo policiju, socijalne ustanove, ženske organizacije, sigurne kuće... Sve imamo, u teoriji, ali nam praksa kaže nešto sasvim drugo.

Skroz je politički nekorektno reći „sama si ga birala" i to ne znači da nećemo da pomognemo žrtvi, niti je krivimo... Pa vidite valjda da imamo sve moguće zakone, propise, strategije i institucije kako bi je štitili. Jeste da ne funkcionišu, ali imamo.

Mi smo zaglavljeni između teorije i prakse. Teorije da mi imamo sve na papiru i prakse da to ništa ne funkcioniše. I onda krenemo da grakćemo sa teorijske pozicije, a ja vam lepo kažem „sama si ga birala" kao upozorenje, naročito mladim devojkama da otvaraju četvoro očiju s kim se upuštaju u vezu.
I da funkcionišu sve institucije, a u Srbiji ne funkcionišu, dogodilo se ubistvo, dogodilo se nasilje, dogodilo se silovanje... trauma ostaje! Cilj mora da nam bude prevencija nasilja u sistemu koji ne funkcioniše. To nikako ne znači da ne treba da zahtevamo da policija radi svoj posao, tužilaštvo, sudstvo, centri za socijalni rad... ali šta ćemo u međuperiodu dok to sve ne profunkcioniše?

Piše: Boban Stojanović  

Ne znam kako je vama, ali meni je baš frka zbog ovog pripajanja Srbije Rusiji.

Ne znam da li ste primetili, ali čak 85% Srbije je pod okupacijom Rusije.

Našu je Srbiju kupio Gasprom.

I niko ne reaguje.

Ja moram - kada neko trpi nepravdu ja ne zatvaram oči.

Pada mi nekoliko ideja na pamet.

Da odem da se urgentno krstim, idem svaki dan po šest puta u neku SPC poslovnicu i postanem extra pravoslavan.

Ili, da istetoviram Кремль. Na desnoj podlaktici, iznutra, pa da se vidi kada dižem tri prsta.

Ili da odem sa zadnje strane ruske ambasade i ljubim Rusiju u задний ...

Ku, ku, majko, najgore od svega, kada sve prodamo i kada se potpuno podamo Rusiji, moraćemo da dajemo i svoje задний za parče suvog ’leba...

Eto nam Rusija...

Mene je moja učiteljica lepo učila da svaki pismeni zadatak treba da ima svoj uvod, razradu i zaključak. U čast moje učiteljice Jagode i Međunarodnog dana ponosa, ovog puta ću se striktno držati tog pravila.

UVOD: Gostujući na hrvatskoj televiziji u emisiji „Nedjeljom u 2“, predsednik Srbije Boris Tadić je na pitanje novinara Aleksandra Stankovića o tome kakav je njegov stav o homoseksualcima, odgovorio da „svako ima pravo da iskazuje svoje seksualno opredeljenje“.

Bravo, bravo. Možda bi ova izjava imala neku posebnu težinu, recimo u Iranu, Iraku, Afganistanu, Pakistanu, Indiji, gde homoseksualci nemaju pravo da iskazuju svoje seksualno opredeljenje i gde ih za to kažnjavaju smrću. Ali kada predsednik Srbije tako nešto izjavi, to mogu okarakterisati samo i jedino kao bezobrazluk. Ovaj odgovor ima političku težinu isto kao i kada bi na pitanje „šta mislite o cvećarima?“ predsednik odgovorio da „svako ima pravo da sadi cveće“.

 

Nekad davno, kad je još postojala vojna obaveza, muškarci su svašta radili kako ne bi išli u vojsku i rat. Pucali sebi u nogu, sekli prste, tražili vezu kod lekara da budu nesposobni, lažirali ravne tabane, bežali iz zemlje... Kako se približava 10. oktobar i gej parada, mnogi koji su je podržavali smišljaju razloge zašto su baš tog dana morali tetki da odnesu lek. Tako ministar za ljudska i manjinska prava Svetozar Čiplić neće da ide bez ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačića, a on neće bez Slavice Đukić-Dejanović, kojoj baš tog dana dolazi seljanka iz Svrljiga da joj donese sir, pa nije u mogućnosti da dođe. Ono što je poražavajuće jeste da organizatori Parade ponosa non stop pričaju kako je ona važna za evropske integracije, kako je to dokaz da je Srbija demokratska država, kako će Beograd pokazati duh metropole i da će doživeti turistički bum, kako bi se ti državni funkcioneri, koji su od reda podržali gej paradu, odlepili iz svoje fotelje i prošetali ulicama Beograda. Paradu već prate svi mogući epiteti osim gej. To je državna parada, policijska, evropska... što je propust samih organizatora koji o gej pravima uopšte ne govore. Ali, nisu oni tema ovog teksta, već oni koji će biti preko puta, s one strane kordona.

Seo je na hoklicu pored stočića na kome je bio telefon i upaljena sveća. Ona je bila jedini izvor svetlosti u sobi. Struju su mu isključili pre neki dan, a ni grejanje nije imao. Sedeo u jakni u polumračnoj sobi sa spuštenim roletnama iz koje je izvadio mali tefter i stavio pored telefona. U njemu su bili upisani brojevi telefona prijatelja, rodbine i poznanika, od kojih su neki bili prežvrljani. Od kad se ono desilo mnogi su mu okrenuli leđa i nisu više želeli da čuju za njega. Skrhan i tužan sedeo je i skupljao hrabrost da podigne slušalicu. Tefter je držao otvoren na slovu s. Ruka mu je krenula ka slušalici, ali je zgrabio sveću i otišao u mračnu kuhinju. Preturao je dok nije našao flašu rakije. Natočio je jednu čašicu i popio je na eks. Vratio se do telefona, seo na hoklicu i sada ohrabren i zagrejan rakijom podigao slušalicu. Pogledao je broj u tefteru i polako okretao brojeve na brojčaniku. Kako je okretao brojeve trema je bila sve veća. U glavi je smišljao šta će da kaže. Okrenuo je poslednji broj. Dobio je vezu i čuo da zvoni.

 

Digla se urbana kuka i motika protiv Cecinog koncerta ispred Skupštine, potpisuju se peticije da se koncert zabrani, te ja imam potrebu da napišem ovaj blog i stanem Ceci u zaštitu.

Peticija nazvana „Zabraniti nastupanje Svetlane Raznatovic za docek u BG-u" ima skoro 3000 potpisnika i preko 350 komentara. Komentara ima raznih, od toga da je trubo folk kurva do toga da je mafijašica i kriminalac.

Na Facebooku i na Twitteru sam postavio pitanje, koja je razlika između peticije da se zabrani Ceca i peticije da se zabrani gej parada? Za mene razlika ne postoji. Ali hajde da krenemo redom.

 

 

Mnogi mediji za proteste u Resniku vezuju reč rasizam, za nalepnicu "raseljavam Rom" takođe su vezali reč rasizam. A ja se  samo pitam koja je razlika između Resnika, nalepnice i onoga što radi Dragan Đilas i zašto niko uz ime gradonačelnika Beograda ne veže tu strašnu reč RASISTA!!!

Predrag Azdejković

www.azdejkovic.com