Prvih nekoliko dana bio je prilično izgubljen.  Jeo je za stolom sa dedom i babom, i decom, a pojavila se još jedna starija žena, mladja od babe, valjda je ona otvorila kapiju iznutra, onda kad ga je Erža dovela. One dve devojke su posluživale za stolom i nije znao da li to rade zato što su mladje ili su služavke ali bi, na kraju obeda i one sele za sto i navalile.  Hrane je bilo dosta i bilo je i supe i živine i kobasica i klobas mu je postala omiljena reč. A onda, jednog dana, pasulj na vodi; dok je devojka sa kutlačom stigla redom, od dede do njega, shvatio je. Badnji dan! Njihov. Sad je mogao da broji dane, da ne zgreši i omrsi na Badnji dan.

Kongres studenata nekakvih nauka,  u povratku, sa Kopaonika, četiri autobusa intelektualne elite zaustavljaju se na nekom odmorištu, ili pumpi, podatak iščileo iz pamćenja, otegao se red ispred sanitarnih prostorija.  Prva na redu ispred rajskih dveri je studentkinja treće godine, posle urednog  petnaestominutnog čekanja. Iza nje je, takodje, dugačak red.  Tri ženske osobe prolaze pored reda i jedna od njih kaže:

“Mi smo nastavno osoblje, mi ćemo preko reda. Ne smeta vam, je l’ da?“

„Meni smeta. Mi svi čekamo u redu već 15 minuta.“ kaže studentkinja.

One, svejedno, ulaze.

Prvi deo 1939. prošao je u procesu u kome su Rada i Bane postali BANEIRADA. Stalno zajedno, gospodja-Olga je, uz karakteristično krivljenje usta, za to govorila vuku se k’o svinjska creva, uvideli su i da im koncentracija opada kad uče svako kod svoje kuće pa su do naučne istine stizali u Radinom stanu. Banetova majka je na to samo prevrtala očima i proganjala sina ključnim pitanjem malogradjanske svesti, šta će svet da kaže?  Radina majka nije imala pojma o celom tom aranžmanu pa i nije imala  neko mišljenje a sestra joj, Nada,

Bila je to gadna zima.

Trošile su se poslednje zalihe ogreva.  Bilo ga je teško nabaviti, drvara kod Kikevca bi se ispraznila u rano jutro, a retki seljaci koji su, u džakovima, na magarcima donosili sitno cepkana drva i nekakav bledožućkasti ugalj nisu primali Nedićeve dinare;  tako se, za nekoliko metara drva, u neko selo pod Avalom preselio veliki stojeći sat; i tako me je samo nervirao, kad počne sa onom muzikom, ispratila ga je gospodja-Olga, bez mimike koja bi te reči mogla da dovede u sumnju.

Malo po malo, kuća na Neimaru postala je vrlo prometno mesto.

Društvo u kome se Bane kretao bilo je prilično zatvoreno i znalo se, uglavnom, od malih nogu. Roditelji su im se poznavali još od pre rata pa se to prenelo i na decu. Imao je, naravno, i drugove iz škole, Treće muške, ali oni, sem nekolicine, nisu pozivani na kućne sedeljke. Te su sedeljke bile dosta česte,  rodjendani, paterice, treći dani raznih praznika, uvek bi se našao neki povod, a povod je, često bio i da nema nikakvog povoda, ali se to sve dešavalo u njihovim stanovima i kućama, a ukućani su, koliko god bili diskretni, uvek bili tu. Zato je Radin stan, pretežno oslobodjen familije,  bio pravo božje davanje i bilo je prirodno da se društvo polako prelije u Aleksandrovu. Nisu oni tu radili ništa mnogo više nego što su inače, možda su neke devojke okusile malo duvanskog dima , kao izlet u zabranjenu zonu ili korak ka izjednačavanju sa muškarcima.

     Alkoholicar je covek koji pije vise od svog doktora. Ovu izreku Milos je pokupio iz Marfijevog zakona ali je bar znao odakle mu, za razliku od mnogih, slicnih, dubokoumnih zapazanja koja je pokupio tu i tamo i koristio ih, spontano, u raznim prilikama. Nije insistirao na izvoru kao sto nije trazio ni priznanje za nekoliko svojih doprinosa kulturnoj bastini covecanstva. Ponekad, kad je razmisljao o tome, osecao je tiho zadovoljstvo sto je, nezavisno od tudjeg uticaja, izrekao misao koja je pala na pamet nekom drugom, pre dve hiljade godina ili predhodne veceri u kafani. Tako