Te večeri, familija se okupila oko stola, bilo je tu i nekog sveta iz komšiluka, Erža je lepršala oko stola, dodavala hranu i veselo sipala vino, ponekad i pored čaše, jer nije skidala pogled sa Tome. Svako ko bi je pogledao, makar i ovlaš, video bi zaljubljenu ženu. Medjutim, sve oči su bile uprte u Tomu koga je deda  uzdizao u zvezde hvaleći  ga i nazdravljajući mu, činilo se, za svaki požnjeveni klas, sve dok mu lice nije dobilo boju plemenite tečnosti koja se kovitlala u čaši. Sličnu boju imao je i Toma, iako je vinom jedva okvasio usta; kao da se smežuravao na stolici jer mu se činilo da su mu tek minuli dogadjaji ispisani na čelu. Duboko u grudima osećao je neki nemir a knedla u grlu ga je gušila tako da od večere jedva da je nešto okusio. Prvi put u životu prekršio je neku od Božjih zapovesti  i savest ga je stavljala na muke. Posle nije mogao da zaspi.

Bilo je podne, i bio je četvrtak, i bilo je sivo ali je kiša prestala još pre nego što je svanulo pa su na pločniku, skoro sasvim suvom, bile samo retke barice. Predrag je šljapnuo u jednu od njih i nekoliko kapi prljave vode poprskalo je manžetnu njegovih pantalona od engleskog štofa. Besno je zatresao nogu da otrese kapljice ali je izgubio ravnotežu pa je šljisnuo i u drugu baricu; sad su obe manžetne bile uprskane.  Bilo je očigledno da razbijanje treme rakijom nije bilo uspešno. 

Olga nije imala tremu pa je lako izbegla barice i strpljivo je sačekala da Predrag još nekoliko puta tresne nogama pa da joj otvori vrata na kojima je bila kartonska tabla na kojoj je, debelim, crvenim slovima pisalo:  Народно Ослободилачки Одбор I Реона.

Prvo je čuo tihe ženske glasove ali ništa nije razumeo. Pokušao je da otvori oči ali nije mogao, bile su ulepljene krmeljama. Pokušao je da obriše krmelje ali ruka nije slušala. Pokušao je da zove ali je iz grla izlazilo samo krkljanje. Odustao je.

Posle, dugo posle, nije čuo ništa. Pokušao je da obriše oči; desna ruka se pomakla i, nesigurno, kao da se snebiva,  počela je da se približava licu, odmorivši se na grudima i vratu. Leva, ni abera. Uspeo je da obriše oči i da ih otvori; daleko iznad, video je beli plafon. Zurio je u njega dok je pokušavao da pribere misli. Nije pribrao ništa.

Okupljanje porodice, posle četvorogodišnje razdvojenosti i svakodnevne zebnje, obično izazove neobuzdane izlive radosti . Svi pričaju povišenim tonom, upadaju jedno drugom u reč, menjaju teme i završavaju rečenice koje nisu oni započeli, deca vuku žene za haljine a muškarcima se veru po nogama da sednu u krilo. Medjutim, okupljanje ove porodice, posle četvorogodišnje razdvojenosti, izazvalo je neobičnu uzdržanost. Nada, koju je Toma ostavio kao krupnu šestomesečnu bebu, sada je bila mala crnomanjasta devojčica koja se krila iza jedne stolice, nepoverljivo gledajući brkatog čoveka koga nije poznavala.

     Subotom kod lekara dolaze samo oni koji zbilja moraju, ostali se razmile po bastama ili idu na pijacu u grad, “nocasnji” rasteruju maliganske magle - prvu kafu popiju kod kuce a po drugu vec idu u “Lovacki dom”, klasicnu kafanu sa kariranim stolnjacima, crnim drvenim podom i tamno obojenom lamperijom po zidovima. Rogovi srndaca sluze kao civiluk a kao ukras su, na suprotnim zidovima, dve kompletne preparirane glave jelena sa ogromnim rogovljem. Iz najdaljeg ugla, nasuprot vratima, celu situaciju nadgleda caplja sa sirokim kljunom, neobicno slicna kelnerici za sankom - kao da

Žiku su pokupili u podne, jednog julskog dana `44. Zvonili, dvojica u sivim odelima, odgurnuli Ružu koja im je otvorila vrata, popeli se do Žikinog skloništa i odveli ga do crnog automobila koji se zaustavio pred kućom. Olgi, koja se sjurila za njima niz stepenice i pitala kuda ga vode samo su odbrusili: „Tamo gde je mesto svim komunjarama“.

Bane je za Žikino hapšenje saznao tek predveče, kad je Miomir, sav znojav i zadihan, uleteo u stan u Profesorskoj koloniji i, bez pozdrava, počeo da sipa vesti, zbrda-zdola, izmedju dva hvatanja vazduha.

     Nikad ranije nije bio u selu. Izdanak nekoliko generacija Beogradjana nije cak ni poznavao bilo kog seljaka - povrsna poznanstva sklopljena preko tezge na Zelenom Vencu se ne racunaju - a sad je, odjednom, bucnuo u nepoznato. Bandzi je onda (sredinom sedamdesetih) bio potpuno nepoznat ali je ovo bilo najblize poredjenje - samo sto ovde nije bilo konopca. Prvu nelagodnost osetio je tri dana ranije, u kancelariji Direktora, koji je uctivo - tada se jos drzalo do forme - upitao pet  novozaposlenih da li imaju neke zelje u pogledu rasporeda radnih mesta. Cetvoro lokalnih znalaca situacije

Sutradan nisu bili u salonu nego u trpezariji, velikoj prostoriji sa vitrinama sa porcelanom i kristalom, i dugim stolom oko koga je bilo dvanaest stolica sa visokim naslonom. Sto je, očigledno, mogao da se razvuče jer je, izmedju vitrina i po uglovima, bilo još nekoliko stolica u istom stilu. Iznad stola je, sa šestokrakog lustera sa kalotom u sredini, visio gajtan na kome se nalazio prekidač zvonceta kojim se prizivala devojka. Pre nego što su seli, Radi je bilo ponudjeno da se dotera, upotrebljeni izraz je zaobilazio škakljive reči, i Rada se doterivala u kupatilu od tamnoplave i bele keramike sa vitrinama i policama prepunim mirisa i pomada. Ispred jednog ogledala bili su stočić i stolica a veliko ogledalo je bilo pored vrata, da se vidi cela figura pre nego što se izadje. Pravi kozmetički salon.