Bila je to gadna zima.

Trošile su se poslednje zalihe ogreva.  Bilo ga je teško nabaviti, drvara kod Kikevca bi se ispraznila u rano jutro, a retki seljaci koji su, u džakovima, na magarcima donosili sitno cepkana drva i nekakav bledožućkasti ugalj nisu primali Nedićeve dinare;  tako se, za nekoliko metara drva, u neko selo pod Avalom preselio veliki stojeći sat; i tako me je samo nervirao, kad počne sa onom muzikom, ispratila ga je gospodja-Olga, bez mimike koja bi te reči mogla da dovede u sumnju.

Malo po malo, kuća na Neimaru postala je vrlo prometno mesto.

Prvo, da se sporazumemo oko terminologije…

Sudar podrazumeva, kolikotoliko, ravnopravne ucesnike. U protivnom, nije sudar nego gazenje…

Prva lekcija dosla je posle mesec dana rada, na prvom Zboru radnih ljudi kome je Milos prisustvovao.

Mudro Rukovodstvo je pred sezonu godisnjih odmora skupilo na gomilu sve pare koje su se zadesile na racunu firme i to isplatilo kao topli obrok, bez placanja poreza. Takve finansijske ujdurme su bile uobicajene i uglavnom su precutno tolerisane, ukoliko su Opstina i Firma duvale u istu tikvu.

Medjutim,

Kongres studenata nekakvih nauka,  u povratku, sa Kopaonika, četiri autobusa intelektualne elite zaustavljaju se na nekom odmorištu, ili pumpi, podatak iščileo iz pamćenja, otegao se red ispred sanitarnih prostorija.  Prva na redu ispred rajskih dveri je studentkinja treće godine, posle urednog  petnaestominutnog čekanja. Iza nje je, takodje, dugačak red.  Tri ženske osobe prolaze pored reda i jedna od njih kaže:

“Mi smo nastavno osoblje, mi ćemo preko reda. Ne smeta vam, je l’ da?“

„Meni smeta. Mi svi čekamo u redu već 15 minuta.“ kaže studentkinja.

One, svejedno, ulaze.

     Subotom kod lekara dolaze samo oni koji zbilja moraju, ostali se razmile po bastama ili idu na pijacu u grad, “nocasnji” rasteruju maliganske magle - prvu kafu popiju kod kuce a po drugu vec idu u “Lovacki dom”, klasicnu kafanu sa kariranim stolnjacima, crnim drvenim podom i tamno obojenom lamperijom po zidovima. Rogovi srndaca sluze kao civiluk a kao ukras su, na suprotnim zidovima, dve kompletne preparirane glave jelena sa ogromnim rogovljem. Iz najdaljeg ugla, nasuprot vratima, celu situaciju nadgleda caplja sa sirokim kljunom, neobicno slicna kelnerici za sankom - kao da

     Alkoholicar je covek koji pije vise od svog doktora. Ovu izreku Milos je pokupio iz Marfijevog zakona ali je bar znao odakle mu, za razliku od mnogih, slicnih, dubokoumnih zapazanja koja je pokupio tu i tamo i koristio ih, spontano, u raznim prilikama. Nije insistirao na izvoru kao sto nije trazio ni priznanje za nekoliko svojih doprinosa kulturnoj bastini covecanstva. Ponekad, kad je razmisljao o tome, osecao je tiho zadovoljstvo sto je, nezavisno od tudjeg uticaja, izrekao misao koja je pala na pamet nekom drugom, pre dve hiljade godina ili predhodne veceri u kafani. Tako

Nedeljom se radi u opustenijoj atmosferi,  od 8 do 12, jedan lekar, jedna sestra, a spremacica pre 8, da skuva kafu i prenese najnovije nocne vesti, nije bas TANJUG, ali TANGL sigurno jeste, samo sto su vesti sigurne, nefrizirane.

Sestra, uglavnom, pada na nos od posla a lekar joj cuva strah, od penicilinskog i drugih sokova, i povremeno se bavi stanjima koja ne mogu da sacekaju sutra, kao sto je vadjenje pasulja iz decjeg nosa, nekog zalutalog insekta iz uha ili udice iz prsta spretnog pecarosa.

Milos je shvatio da situacija izmice iz nedeljnog stereotipa kad je

     Sad je dosao trenutak da nauci nesto o tome kako funkcionisu stvari u selu. Nije mogao da pocne da radi bez belog mantila a mantili su zakljucani u ormanu ciji kljuc ima samo spremacica koja dolazi u sest popodne. Neresiv problem? Ma ne. Spremacica Nena se pojavljuje kao deus-ex–machina, i resava problem. Kako je saznala da je potrebna? Novosti se u selu sire brzinom nepoznatom savremenim sredstvima komunikacije - od usta do uha, od plota do kapije, od bracne postelje do kafane na seoskom trgu. Internet je decja igra prema Glasu Sela - a i ne radi kad nema struje.

Iznenadjenje?

Da se malo izmaknemo iz sela, da vam ne dosadi.

Ovo sam napisao pre pet godina, a objavio kao komentar na starom blogu, i to je bio pocetak jednog lepog prijateljstva.

AlexDunja se sigurno seca.

Zasto sada ponovo?

Zato sto je Krugolina nekoliko puta predlozena za Predsednika, a AD je odgovorila da je predsednik vec izabran.

Pa, da ne bude nesporazuma medju prijateljima...

     Ovo je upozorenje! Nemojte posle da pricate da niste blagovremeno obavesteni! Stekli su se uslovi koji plase sve iskusne

Ranije, prvi broj nekih novina izlazio je u poslednjoj nedelji tekuce godine. Tako je sledeci broj mogao da bude "stara kajla", broj 2, godina izlazenja II.

Po tom rezonu, meni  je godina na blogu b92, treca.

Blog je pronasla moja cerka, kaze-vidi, ovde sve pricaju o politici, gori su od Tebe.

Radoznao da vidim koji su to gori i od mene, pocnem da citam i navucem se. Ima prica i van politike, bio sam potpuno zbunjen nekim pricama u kojima se stalno pominje neki  "ZMU", moj zmu ovo, moj zmu ono, kakav li je to kucni ljubimac za kog nikad nisam cuo a tolike