Još malo „gunđanja" zbog BusPlusa i isplativ predlog Konzorcijumu

Pišu u osam ruku: savesni građani J. S. i Hansel i službenici Direkcije za javni prevoz i BusPlusa 

Pre desetak dana pisao sam ovde (kao jedan od mnogih u javnosti) protiv zaprećenog tretmana građana koji imaju uredno dopunjenu BusPlus personalizovanu karticu, ali su propustili, ma iz kog razloga, da je validiraju pri ulasku u vozilo gradskog saobraćaja. Preti se, po važećim odlukama, blokiranjem kartice, obaveznom deblokadom i izbacivanjem iz vozila ako ste u njega ušli s blokiranom karticom (recimo da niste stigli da je deblokirate), iako ste, podvlačim, kartu blagovremeno dopunili potrebnim mesečnim iznosom.

Dok u istim tim odlukama nigde ne piše da li će se deblokada i koliko naplaćivati, u novinama smo mogli da pročitamo da će, pored toga što će biti izbacivani iz vozila, i ovi putnici biti kažnjavani kao i oni koji se voze bez karte.

(Neke kontroverze jednog suđenja)

Umrla je predsednica Saveta za borbu protiv korupcije. I to smo saznali odmah, iako je time prekršena njena poslednja želja.

Možda neko misli da želje pokojnice, ili bilo kog pokojnika nisu važne, kad on već nije više živ (naročito tada). Možda neko misli da je vest od interesa za javnost, ali - ako je i tako - kakva su prava javnosti na raspolaganje informacijama o bilo kome ko ne želi da ih ona ima, a ako se odnose na njegovu privatnost, pa i u ovakvom slučaju (o drugima - drugi put)?

Ko je, prekršivši poslednju želju pokojnice, ujedno i objavio detalje o njenoj bolesti? Da li bi ona želela i to da sakrije? Ne znam. Svakako da joj ti podaci ne nanose posthumno nikakvu štetu, sigurno je da dodatno svedoče o njenoj izuzetnosti, ali mi možemo da sumnjamo u motive njihovog objavljivanja s obzirom na prvi prekršaj. Da li će neko odgovarati za neovlašćeno iznošenje podataka (makar samo podatka o smrti) u javnost? Ko je bio trgovac tom informacijom?

Опасно је да неко из Србије посумња да је изгледа свет начисто полудео, али то што се колективно ментално стање у овој земљи(ци) можда и не може описати као задовољавајуће само по себи не амнестира „остатак" света (тј. оне који њиме управљају).

Елем, ЕУ је прописала (засад само летком?) да се жене убудуће не ословљавају ни с „госпођо" ни с „госпођице", већ само именом. Образложење је да је овакво „титулисање" - сексистичко. Ако се и укидање једне од две „титуле" могло разумети због интерпретација да је то залажење у приватност, укидање традиционалног начина обраћања (шта ако се не зна име саговорнице?) тешко да се може здраворазумски разумети, нарочито што се „титулисање" не одузима мушком роду (колико бар успевам да прочитам), мада се и израз „спортиста" мења у - атлета! (Текст Dailymail-a овде.)

Dakle, obavestila su nas prekjuče sredstva nam informisanja da će NIS uplatiti sledećeg dana dividende, što je za male akcionare (vlasnike pet akcija NIS-a) iznos od oko 322 dinara. (Bilo još manje ‒ oko 10 dinara ‒  za jednu akciju Aerodroma "Nikola Tesla" pre nekog vremena.) Da li zbog relativno malog iznosa, ili zbog nečeg drugog, moj slučajni raznorodni uzorak građana nije pokazao značajnu motivaciju, a ni informisanost. Ako ste od tih, slobodno čitajte dalje. :)

Prenosim vam poziv za projekciju...

Film

„Glas  iz Beograda ‒ Ljubiša Rajić"

na Beldocs festivalu

ponedeljak, 29. april 2013. u 20h ‒ Dvorana Kulturnog centra Beograda
‒ glavna projekcija i razgovor nakon filma ‒

reprizna projekcija: 30. april u 19 h ‒ bioskop Fontana  

Dokumentarni film o jednom posebnom čoveku i o karakteru jednog vremena

Izvinjavam se što u istom danu objavljujem dva bloga, nije mi se dešavalo, a i slab mi je prosek broja blogova po mesecu, pa se nadam da ćete mi oprostiti. :)

Da ne objašnjavam mnogo - slušam i čitam juče površno o navodnim rezultatima URS-a u Zaječaru koji na nekim izbornim mestima opasno ugrožavaju onaj Miloševićev mitski rekord od 110%.

Onda čitam i vest o Tomi s nekim džakom s glasačkim listićima, nađenim, navodno, u kontejneru, i o njegovim optužbama o upisivanju preminulih u birački spisak i o njihovom navodnom glasanju.

(психопатологија свакодневног живота с повременим изборима)

Ипак сам пре неколико дана почео да гледам предизборне програме и рекламе­ ­­­­- не вреди, не може човек да прати стрипове Марка Сомборца у потпуности ако не прати и ту шараду.

И, не знам откуд ми то, али први пут све то гледам, а смејем се. И схватам да то значи да сам превазишао апсурд, или је он превазишао мене. Или смо у неком метакосмосу где се узајамно превазилазимо, ваљда свако убеђен да је зезнуо оног другог?!

"Suze" i suze jednog profesora književnosti 

Još se živo sećam "Politikine" povremene rubrike iz devedestih - "Hrvatski paradoksi". Jer, o svemu onome što se događalo u Srbiji, a o čemu najstariji dnevni list na Balkanu nije pisao, moglo se pročitati u toj rubrici, samo što je mesto dešavanja bila - Hrvatska. Ta "država Danska" je bila odlična, realna metafora (ako nešto što korespondira 1:1 uopšte može da se nazove metaforom) za stanje kod nas.

Izgleda da se stvari nisu mnogo promenile. Hrvatska je, imamo utisak odavde, sređenija država u svakom smislu, ali i ona je opljačkana, prezadužena, korumpirana, a izgleda i njeni političari boluju (i) od Potemkinovog sindroma.

Ovu rečenicu čuo sam nedavno na televiziji u prilogu o kadaveričnoj transplantaciji organa. Izgovorila ju je mlada osoba* kojoj je transplantiran organ sa osobe koja je doživela moždanu smrt. To „imao sam sreće" posle kraće pauze dobilo je nastavak: „... što je postojala podudarnost tkiva s donorom".

I to „imao-la sam sreće" (dakle nečija nesreća je sreća nekog drugog, već nesrećnog) je nešto što mi je odavno glavni kamen spoticanja kada razmišljam o transplantaciji s ljudi čiji je organizam živ, izuzev mozga. Pa i u slučaju da su „kompletno mrtvi". Ova