„Ја бих га осудио (оног који је потписао уговор о продаји удела у Телекому) на двадесет година затвора!"
Борис Тадић, крај августа 2001.

„Треба тражити ревизију енергетског споразума!"
Борис Тадић, 4. децембар 2014.

Pošto su se pre desetak dana potukli lekar i pacijent, a još se ne zna ko je prvi i kako počeo, pre neki dan nova drama - po lekarskim izvorima, pretučena je doktorka koja je, navodno, odbila da pomogne bolesnom dvogodišnjem detetu (dete ima tumor na mozgu), a optužena majka izjavljuje da se doktorka saplela o njenu nogu(!?). Bilo je raznih sličnih slučajeva i ranije i uvek bi se lekari oglasili tražeći status službenih lica. Ima opravdanja za zahtev, ali čini se da su razlozi protiv mnogo brojniji:

1. zato što se mnogi lekari NE ponašaju u skladu sa strukom i etikom (što,

– Ја бих хтела да наручим кифлице за сутра.
– Опростите, да ли бих ја могао пре тога да добијем питу пошто сам био пре Вас?

Ne znam koja je ova, al' reče da se zove zilikaka i da 'oće da gostuje, i to baš kod mene.
Pa, 'ajde, nek' joj bude...

Mislim da smo se složili da nam ovo mesto nepovratno klizi u 'vako nešto:

što će reći, teško da može još šta da se upropasti. Aj bar onda da se opustimo, ko pred fajront.

Ja više ne znam, ako sam ikada i znao.

Da ne znam, samo me je uverio Lajčakov hitri poziv Nikoliću da poseti Brisel.

O čemu se radi? O kulturnom, civilizovanom potezu? O pokušaju blagovremene amortizacije predsednika Nikolića? O stavljanju do znanja da prošlost nije (više) bitna?

Ovo poslednje mi se posebno ne dopada, makar bilo samo implicitno. Neka je i implicitno, sluti na suštinu. A suština je - možeš da budeš bilo kakav, ako si naš, ako se ponašaš kao naš.

Da nešto ne bi funkcionisalo kako valja izgleda da uopšte nije neophodno da bude u državnom vlasništvu (mada je to obično i potreban i dovoljan razlog). Ne daj Bože neke vanredne situacije tokom vikenda - verovatnoća da će se optimalno rešiti možda je i manja od procenjivane da komadi onog rashodovanog satelita nekoga pogode (beše 1:3200?).
(EDIT: Čak ni kola sa inkubatorom iz Beograda ne idu vikendom u unutrašnjost po prevremeno rođenu decu kojoj je neophodno zbrinjavanje u Institutu za neonatologiju!)

Izgleda da se ne preporučuje ni pucanje hosting servera (ako već nekad mora i da se desi) pred vikend i tokom vikenda.

Jutros me je prijatelj koji postavlja i održava sajtove mnogih firmi gotovo usplahirano pitao imam li nekoga u medijima ko bi mogao da pomogne, pošto on nema načina da stigne do odgovornih. Ispostavilo se da nemam (pošto oni koje poznajem nisu bili voljni da istražuju na tu temu). Ali, ponudio sam mu prostor na Blogu.

Evo šta je napisao:

Gošća-autorka: golubica.bg

Da li vas je ikada zanimalo koliko dobro razumete druge slovenske jezike? Većina nas ima neko iskustvo sa ruskim, češkim, poljskim ili barem jezicima bivše nam države, ali za divno čudo, i dalje ne postoje konkretne brojke. Sve informacije svode se na subjektivne procene, anegdote i narodne mudrosti „govori srpski da te ceo svet razume" tipa. :-)

A zašto je uopšte i bitno to znati? Ukoliko su jezici dovoljno srodni moguće je komunicirati tako što se osoba A obraća na svom maternjem jeziku, na primer srpskom, osobi B, čiji je maternji jezik bugarski, a osoba B joj odgovara na bugarskom. Ovo se naziva još i receptivni multilingvalizam (receptive multilingualism).

Одустао сам од једног текста нашавши (наравно) много бољи А. Јовичића о истој теми; од другог, о једном бесмислу, такође сам одустао јер би било – бесмислено... а онда је свеукупни апсурд добио нову димензију:

EDIT: Да ставим овде и рестл необјављеног блога – молим

Једнa од „бон-тон" порука која се код мене никако није примила, јесте она о негледању у људе. Збиља, неотесано је, али када немам другу преокупацију не могу да не гледам и не видим лица на улици, у аутобусу... (Нешто међу људима и у људима тражим, можда и не знам шта.)

Опасно је да неко из Србије посумња да је изгледа свет начисто полудео, али то што се колективно ментално стање у овој земљи(ци) можда и не може описати као задовољавајуће само по себи не амнестира „остатак" света (тј. оне који њиме управљају).

Елем, ЕУ је прописала (засад само летком?) да се жене убудуће не ословљавају ни с „госпођо" ни с „госпођице", већ само именом. Образложење је да је овакво „титулисање" - сексистичко. Ако се и укидање једне од две „титуле" могло разумети због интерпретација да је то залажење у приватност, укидање традиционалног начина обраћања (шта ако се не зна име саговорнице?) тешко да се може здраворазумски разумети, нарочито што се „титулисање" не одузима мушком роду (колико бар успевам да прочитам), мада се и израз „спортиста" мења у - атлета! (Текст Dailymail-a овде.)