running in the background...

...ponavljački blog.
a uz to je i konfuzan.
tako da...izvin'te.

ramovi...ima ih raznih.

Hodam vrelim ulicama. Kroz glavu kolaju raznorazne misli. U stomaku mi blagi grč.
Pokušavam da razgraničim emocije. Ne ide mi.
Do odredišta imam nekih 10 minuta i u početku mi izgleda da nikada neću stići, a onda shvatam da mi je korak sve sporiji. Ne znam zašto. Tražim uporno trag misli koji bi mi objasnio, makar i u naznakama šta mi se dogadja.

You are the bows from which your children
as living arrows are sent forth.
The archer sees the mark upon the path of the infinite,
and He bends you with His might
that His arrows may go swift and far.
Let your bending in the archer's hand be for gladness;
For even as He loves the arrow that flies,
so He loves also the bow that is stable.

resilient, my ass,

i

Zašto volim da radim sa decom?

Zato što je to jedan, krajnje neozbiljan posao, puno se smejem i ne moram da jedem plazmu - ne pušta me da odrastem.

U mojoj učionici postoje razna pravila. Dva, iz kategorije "nema..." su:

(1) ustajanja kad neko želi da mi se obrati, (2) uslovljavanja kroz nagradjivanje (manipulacija) i kažnjavanja

Termin je zakazan za 9 45. Došli smo na red u 10 15, jer je neki čovek kasnio. Otvaramo vrata, ona bukvalno otima dete iz mojih ruku i užurbanim, malo nervoznim (što bi se moglo slobodno smatrati eufemizmom za: baš sam ispizdela što ste mi upali u pauzu) glasom saopštava da zatvorimo vrata. I tako mi ostanemo s'onu stranu.

Iliti: šta da kaže jedna, nesmirujuća, ljuta, besna i očajna: tri-dana-na-bensedinima-majka svom detetu koje je mesecima učilo, dok su drugi kupovali gotove testove?