Hodam vrelim ulicama. Kroz glavu kolaju raznorazne misli. U stomaku mi blagi grč.
Pokušavam da razgraničim emocije. Ne ide mi.
Do odredišta imam nekih 10 minuta i u početku mi izgleda da nikada neću stići, a onda shvatam da mi je korak sve sporiji. Ne znam zašto. Tražim uporno trag misli koji bi mi objasnio, makar i u naznakama šta mi se dogadja.

We live between birth and death
Or so we convince ourselves conveniently
When in truth we are being born and
We are dying simultaneously
Every eternal instant
Of our lives

Pretekoh...jedva
Upozorenje: ovo će biti mnogo dugačko. Isprva sam htela skraćenu verziju, al' šta da vam kažem - nisam htela da vam kvarim ugodjaj. :))))
Upornim čitačima - svaka čast!

 s . m . i . l . e .

Uvodbezveze_:
Nisam baš neki tip za voljenje. Mislim, volim ja da me vole, al' ne volem da me mnogo ljube, grle i ostale sitne vezove. Sve kao da mi fali neki gen za ono kad pogledaš i vidiš ženu, a ona, nekako - mazna i umiljata.

"The conquest of the earth, which mostly means the taking it away from those who have a different complexion or slightly flatter noses than ourselves, is not a pretty thing when you look into it too much."

Zašto volim da radim sa decom?

Zato što je to jedan, krajnje neozbiljan posao, puno se smejem i ne moram da jedem plazmu - ne pušta me da odrastem.

U mojoj učionici postoje razna pravila. Dva, iz kategorije "nema..." su:

(1) ustajanja kad neko želi da mi se obrati, (2) uslovljavanja kroz nagradjivanje (manipulacija) i kažnjavanja

you get:

Iliti: šta da kaže jedna, nesmirujuća, ljuta, besna i očajna: tri-dana-na-bensedinima-majka svom detetu koje je mesecima učilo, dok su drugi kupovali gotove testove?