Stariji, a i moja neznatost pripada tom krugu, sećaju se Koncepcije opštenarodne odbrane i društvene samozaštite. Sećaju se, naravno, i viceva kojima se ista ismejavala. Najpoznatiji i najčešći je bio onaj: „Ništa nas ne sme iznenaditi.... sem kiše“.  I starijima, a  i mlađima, poznat je, bez sumnje, i lik Ilije Čvorovića, čoveka koji je ortodoksno i doslovno shvatao svoju ulogu u borbi protiv unutrašnjeg neprijatelja i vlastiti značaj u zaštiti države i njenih građana.

Mediji javljaju da će Đurđevdan ući na reprezantativnu listu UNESK-a kao nematerijalna baština, zajedno sa tangom i flamenkom. Saglasan. 

Ne želeći da sumnjam u sve velike uvide o svetu koji nas okružuje, a  koje nam je časni Albert podario, ipak moram da kažem da je on samo jedan od posmatrača. I ne samo Albert, već i Isak, a i mnogi drugi pre i posle njih dvojice. Da nije kvantne fizike, još uvek bi verovali da u realnom svetu postoje čvrsti zakoni koji ga tumače. A onda je velikim naučnicima, njihovim sledbenicima i učenicima sreću pokvarlila jedna obična mačka (mačak?), koju je Ervin Šredinger u svom misaonom eksperimentu strpau u kutiju. Da li je  ta Šredingerova maca živa ili mrtva može se saznati samo ako se otvori kutija, do tog trenutka moguće je i jedno i drugo - i da je živa i da je mrtva. 

"Атомски здесна” је једна од најапсурднијих и, стога, најшармантнијих команди из пешадијске обуке „покојне” ЈНА. Када атомска бомба пада с десне стране, војници се баце налево и обрнуто, па преживе. Мени је било згодно да употребим ту команду како бих рекао да смо сви ми дочекали капитализам на ногама, насмејани, нико није „залегао” и сви смо „погинули”.

Da će Sonja Biserko svedočiti pred Međunarodnim sudom pravde kao svedok Hrvatske u tužbi protiv Srbije za genocid, svojevremeno je izazvalo, pored velike medijske pažnje i veliku nevericu. Jer, nije uobičajeno, naprotiv, veoma je malo primera, da pred međunarodnim sudovima građani svedoče protiv svoje, a u korist duge države, pogotovo u tako krupnim i nadasve osetljivim slučajevima kakav je genocid. Ipak, to se nedavno desilo jednoj državi, a kojoj bi drugoj, nego Srbiji. Gospođa Biserko svedočila je pred MSP 04. marta 2014.g, a danas je prestao embargo na sadržaje njenog svedočenja i unakrsnog ispitivanja od strane zastupnika Srbije. Šta je to posvedočila Sonja Biserko, jedan od 12 svedoka, koje je predložila Hrvatska da bi dokazala svoju tužbu za genocid, od kojih je samo 6 ispitano iza zatvorenih vrata MSP?

Baš se nešto pitam ovih dana - kako ste Vi g-dine Vesli? Kako Vaša porodica, kako su Vam deca i unuci, ako ih imate? Kako Vaši prijatelji? Da li se viđate ili bar  čujete sa Tonijem,  Bilom, Džejmijem i g-đom Medlin? Kako su oni? Nas što se tiče, hvala na pitanju, mi smo dobro. Naviklo se, izdržava se, trpi se. Šta će slamka među vihorove, nego da trpi i da se povija. Tako i mi Srbi, već vekovima.

Postoji li okupacija jedne države vojnom silom, nad drugom državom ili delom njene teritorije, a bez ispaljenog metka i bez žrtava? Naravno da postoji, ali samo u teoriji. Suština vojne misli jednog poznatog i vrlo starog kineskog teoretičara jeste primena «čiste moći», tako da se neprijatelj potčini bez borbe, «da se ne pokreće mehanika», kako je taj pre 25 vekova  pisao i govorio. U praksi takvi slučajevi su retki, ako ih uopšte ima. Tako, recimo, a primer je do bola svima nama poznat, da bi okupirli, a zatim i otcepili Kosovo i Metohiju od Srbije,19 zemlja članica NATO su ne samo pokrenuli, već i primenili  silnu "mehaniku". Do danas je ostala vojna tajna koliko je NATO avijacija imala borbenih letova nad SRJ i koliko je raketa i kasetnih bombi sa osiromašenim uranijom ispalila da bi slomila otpor jedne slabašne evropske državice i njene vojske. Broj civilnih i nedužnih žrtava, kako diljem Srbije, tako i Kosova, također je ostao nepoznat.  Eto tako su to radile države stare demokratije i njihovi liberalni predsednici Toni Bler i Bili Klinton. Naravno, ni njihove verne saveznike ne treba zaboraviti. 

Međutim, kad današnja Rusija i njen predsednik Putin, napadaju i okupiraju, oni to rade primenom "čiste moći", bez  žrtava i bez ispaljenog metka.

Po ko zna koji put predizborna kampanja se u Srbiji zahuktava. Ne možeš proći kolima drumom ili pešaka ulicom, a da se tebi lično, sa ogromnih svetlećih bilborda ili plakata ne obrate Vučić, Dačić, Đilas, Tadić i ini stranački lideri obećavajući bolji  život i srećniju budućnost. Ako kupiš novine, već na naslovnoj strani, obaveštavaju te koji je tajkun ili političar lopov, a koji se od poltičara, za opšte i tvoje lično dobro, bori protiv tog  tajkuna i korupcije. Ako uveče, kojim slučajem, uključiš televizor, da bi umoran od dnevnih obaveza, pogledao kakv film , bilo komediju, dramu, triler ili mjuzikl, tek onda si najebao. U najnapetijim trenutcima. evo ih ponovo: Vučić, Dačić, Tadić, Đilas....  a tu je naravno i nezaobilazni Dinkić. Rekao bih da je mentalno zdravlje građana Srbije ugroženo i pitanje je kako u narednih četrdesetak dana, do 16. marta, sačuvati zdarv razum?

Nema lepšeg osećaja i većeg zadovoljstva od onog kada se zamoreni dnevnim obavezama, predveče, negde posle 18.00 časova, vratimo u svoj stan, kuću ili iznajmljenu garsonjeru. Okrenemo ključ u bravi, izujemo cipele, istuširamo se  i naspemo piće. Još ako nas u toj kućici ili stanu očekuje lepuškasta ženica ili devojka  u zategnutoj i izazovnoj odeći sa postavljenim stolom za večeru, čak ni dvoje-troje umazane i zajapurene dečice, koje nam hrle u zagrljaj, neće pomutiti našu sreću. Naprotiv, uvećaće je. "Home! Sweet Home!", uzviknućemo ili bar pomisliti i time po ko zna koji put, svesno ili ne, priznati da je kapitalizam najbolji od svih sitema. Međutim, da li je baš tako?