Гост: амика – Миливој Анђелковић, књижевник

Ретко сам коментарисао одлуке НИН-овог жирија за роман године, вероватно ни завршну одлуку – победника за 2015. такође нећу коментарисати, а можда, можда ћу и прочитати роман. Прочитаћу га да бих видео колико сам у овом тексту омашио, а колико погодио.

Gost: amika - Milivoj Anđelković, književnik 

Кафић “Вол стрит”, сав у црвеном плишу и бордо кожи, ушушкан у меку атмосферу и снабдевен свим врстама оштрих пића, био је омиљено место бизнисменима различитих профила. Они мали, чија је фирма била ташна-машна-мобилни знали су да је бити у “Вол стриту” ствар престижа – имиџ, бре, ортак, то ти је пола бизниса! Они моћнији, које су пратиле дугоноге секретарице изабране међу запосленима, ту су заказивали састанке, уговарали проценте, рабате и проналазили извршиоце за ситније послове којима нису желели да “прљају” своје пословање. “Видимо се у “Вол стриту”! – била је реченица коју су сви радо изговарали јер је тако пословно и светски звучала.

Ne sukobljavaju se samo književnici,  književni teoretičari i kritičari. Nikako. Sukobljavaju se i naučnici, a i stručnjaci. I ne samo na levici, već i na desnici, a i u centru. Kada bi neko rešio da sastavi Enciklopediju naučnih i stručnih sukoba, ona bi bez sumnje brojala neuporedivo više tomova od Enciklopedije Britanika. Ilustracije radi, siguran sam da bi sukob Alberta Ajnštajna i Kurta Gedela, inače najvećeg matematičara-logičara XX veka, zauzeo jedva pola stranice u Enciklopediji naučnih sukoba. Albert i Kurt, iako dugogodišnji saradnici i prijatelji, sukobili su se i razišli, kada je Gedel, posle višegodišnjeg istraživanja matematičkog modela za teoriju objedinjenog polja, na kojoj je Ajnštajn radio poslednju deceniju svog života, zaključio da za tu teoriju ne postoji matematičko rešenje za našu vasionu ili prostije rečeno da ta Ajnštajnova teorija nije održiva. Kod dvojice naučnika razlog razilaženja je jasan. Međutim, zbog čega je Mario Vargas Ljosa, u onom meksičkom bioskopu, nokautirao  Gabrijela Garsiju Markesa, do danas je ostalo nejasno. Za sada, također, nije najjasnije oko čega su se tačno sukobili članovi medicinskog dela kriznog štaba dr Predrag Kon i dr Branimir Nestorović.

Tokom Velikog rata, u pozadini užasnih ratnih razaranja odvijala se tiha i nevidljiva biološka bitka koja je u svojoj konačnici usmrtila mnogo više ljudi nego što je iznosio zbir svih žrtava vatrenog oružja, bajoneta, bombi i hemijskog oružja. Malecni virus, odgovoran za najstrašniju pandemiju koja je ikada zadesila čovečanstvo, nije mario za strane u sukobu niti je poznavao razlike u političkim i ideološkim opredeljenjima zaraćenih vojski i civila. Dodatno, od njega se nije moglo pobeći ni u najudaljenije krajeve Zemlje; stigao je i do izolovanih ostrva u Pacifiku, pa čak i do krajnjeg severa u naselja naroda Inuita. Ovo je priča o „masovnom ubici“ – virusu „španskog gripa“.

Budućnost je kategorija koja ima samo jednu sigurnu dimenziju –  da dolazi posle sadašnjosti. Ona će, u svakom slučaju, biti različita od slike koju o njoj danas imamo. Potpuno različita, međutim, neće biti. Kada je reč o bliskoj budućnosti, preciznije o pandemiji covid 19, može li se predvideti njen kraj?  

Poštovani,

ljubažnjošću g. Svete Stojanovića, radove objavljujem na njegovom blogu Черевићан, kao gost autor, počev od 25.maja 2008. godine.

Većina objavljenih radova od ranije su zrnca u nepreglednoj zvezdanoj prašini Gutenbergove galaksije i moguće ih je sresti u književnim časopisa ili pronaći po knjižarama, kao i roman “Summa

Dok je mi Cigani i Srbi pevamo po kafanama, srču da i ne spominjem, za taj veliki, muzički obrazovani, svet  to je klasika.

…………… 

Iz ciklusa: Večite pesme

Ima tako nekih pesama koje vam se zavuku u memoriju, uđu pod kožu i u dušu, a da pritom ne znate ni zašto, ni kada, ni kako, ni ko je autor, ni ko ih peva i izvodi.  Jedna od takvih je, mene što se tiče:  O, Marijana, slatka mala Marijana.... Niti znam kada sam je prvi put čuo, a pogotovo zapevao, jedino znam da kad god je i danas čujem uzburka mi stare taloge emocija  iz rane mladosti ili još ranije iz detinjstva.

Malo je onih među nama koji bar ponekad nisu razmišljali, bolje reći maštali, o tome kako bi potrošili premiju na lotou. Među penzionerima, siguran sam, takvih ima najviše. Najčešći odgovori, verujem, iako empirijskih istraživanja nema, bili bi – kupio bi deci stan ili dao bi nezaposlenoj deci novac da započnu privatni biznis, zatim bi sledilo školovanje unuka, a tek pri kraju spiska možda bi se  našla i pokoja lična želja – supruga i ja otišli bi u banju ili na more. Mašta može svašta. Međutim, realnost je surova i penzinere u državi Srbiji ograničiava na razmišljanje šta sve mogu kupiti za 5.000,00 dinara, koje im je, uz veliku medijsku pompu, Vlada Srbije ovih dana uplatila kao jednokratnu pomoć.

U povodu filmskog hita "OPENHAJMER", o događajima koji su prethodili projektu "Menhetn".