Dok je mi Cigani i Srbi pevamo po kafanama, srču da i ne spominjem, za taj veliki, muzički obrazovani, svet  to je klasika.

…………… 

Iz ciklusa: Večite pesme

Koji god gimnazijski profesor, bilo da predaje istoriju, fiziku, matematiku, hemiju ili filosofiju, o kašiki ili bilo čemu drugom ne može da održi ubedljivo predavanje iz svoje predmetne oblasti i da jedan nastavni čas veže svu pažnju svojih učenika, tome bi bilo bolje da potraži kakvo drugo uhlebljenje.

Ovih dana baš nešto razmišljam kako mi je ovaj naš blog nasušni, blog b92,  postao dosadan.  Nit šta čovek  interesantno, a da ne pominjem provokativno, ima da pročita, niti da komentariše. Svaka čast, naravno, najaktivnijim VIP i prostim  blogerima, a još više upornim komentatorima, moderaciji, logistici i urednici. Ipak,  ne znam šta da kažem. Ne bih da nekoga uvredim, a moram biti iskren. Nekako mi se čini da je sve to, u poslednje vreme,  postalo dosadno. Bio  sam ubeđen da je to zbog ove blogovske  beline, a onda su mi naučnici, a ko bi drugi, otvorili oči.

Knjige za leto moraju biti mekih korica, džepnog formata i kratke, ne više od 200 stranica, ali nikako isprazne. Preporučljivo je da se čitaju uz rashlađeno piće u lakoj odeći  ili bez nje na plaži, u parku ili na balkonu.  Za one koji ih nisu čitali, usudio bih se da predložim pet naslova.

Ne želeći da sumnjam u sve velike uvide o svetu koji nas okružuje, a  koje nam je časni Albert podario, ipak moram da kažem da je on samo jedan od posmatrača. I ne samo Albert, već i Isak, a i mnogi drugi pre i posle njih dvojice. Da nije kvantne fizike, još uvek bi verovali da u realnom svetu postoje čvrsti zakoni koji ga tumače. A onda je velikim naučnicima, njihovim sledbenicima i učenicima sreću pokvarlila jedna obična mačka (mačak?), koju je Ervin Šredinger u svom misaonom eksperimentu strpau u kutiju. Da li je  ta Šredingerova maca živa ili mrtva može se saznati samo ako se otvori kutija, do tog trenutka moguće je i jedno i drugo - i da je živa i da je mrtva. 

Stariji, a i moja neznatost pripada tom krugu, sećaju se Koncepcije opštenarodne odbrane i društvene samozaštite. Sećaju se, naravno, i viceva kojima se ista ismejavala. Najpoznatiji i najčešći je bio onaj: „Ništa nas ne sme iznenaditi.... sem kiše“.  I starijima, a  i mlađima, poznat je, bez sumnje, i lik Ilije Čvorovića, čoveka koji je ortodoksno i doslovno shvatao svoju ulogu u borbi protiv unutrašnjeg neprijatelja i vlastiti značaj u zaštiti države i njenih građana.

Veoma sam bio oprezan u zaključivanju o vrućoj temi "Tijaninog novca", koju je inicirala izvesana Sanja, novinarka "Kurira", kasnije u javnosti poznatija pod imenom "Sanja, draga",  kojim  ju je krstio daleko iskusniji i poznatiji kolega, također novinar, ali ne "Kurira", već  "BBC-a", Dušan Mašić. Pazio sam, također, da ne ostavim bilo kakav komentar na društvenim mrežama, koji bi mogao biti protumačen kao uvreda male i mile  pokojnice, njenih roditelja, koji su bez dileme u prevelikoj tuzi zbog nenadoknadivog gubitka, kao  i svih plemenitih ljudi koji su izdvojili novac  za novo i zdravo srce i budući život Tijane Ognjanović. Međutim...

Čitaoca nikada ne treba suočiti sa sopstvenom glupošću, razljućeno je govorio osnivač kompleksne psihologije i rodonačelnik kolektivnog nesvesnog,  Karl Jung  čitajući Džojsa. “Uliks”  je to, međutim, postigao, grmi dalje Karl Gustav. Da, osećao sam se glupo i ljutito. Knjiga uopšte nije htela da mi izađe u susret, ništa nije činilo ni najmanji pokušaj da se preporuči , a to prouzrokuje osećanje razdraženosti i niže vrednosti kod čitaoca.  Da, zaista, ima knjiga  koje kao da i nisu pisane za čitaoce, već za književne teoretičare i kritičare.* Ne znam da li je Jung  čitao  Muzilovog “Čoveka bez osobina”.  Ja jesam.  Bolje reći pokušao sam još 2006. g. kada je Muzilovo epohalno delo prevedeno na srpski jezik  … i još uvek pokušavam.

 Hrvatskim nacionalistima su silom navukli novo i elegantno EU odelo, ali ispod njega su i dalje usrane gaće u bojama šahovnice.

Mora biti da širom današnjeg sveta postoje ljudi koji, odbijajući da prihvate da u vasioni nema pravde, prizivaju pomoć svojih bogova protiv Amerike, one Amerke koja sebe stavlja izvan domašaja međunarodnog prava.  Ako se bogovi ne odazovu danas ili sutra, govore u sebi ti molioci, možda će se ipak prenuti i nešto učiniti kroz dve ili tri generacije. I tako se njihova molba prakrično pretvara u kletvu: neka sećanje na zlo koje nam je učinjeno nikad ne izbledi, neka kazna stigne zlotvora kroz naraštaje koji će tek doći.