Beogradski centra za bezbednosnu politiku (BCBP) nedavno je objavio rezultate istraživanja  “Šta građani Srbije misle o svojoj i bezbednosti Srbije” .  U okviru dela “Bezbednost i integracije”  ispitivano je, između ostalog,  ko je za, a ko protiv ulaska Srbije u EU. Za mene, a verujem i mnoge druge, rezultati tog dela su prilično iznenađenje.

Gost: amika - Milivoj Anđelković, književnik

 Средина августа у Грчкој, на мору. Ни дашка.Онај тренутак зрелог лета када престане сваки покрет ваздуха а море се притаји, тешко и глатко све до хоризонта. Тек понекад се заљуља и занесе, пучином прође дрхтај, обалу оплакну два-три таласа па све опет утоне у непомичност и нирвану. Једино сунце непрекидно сјакти на празном, већ истањеном небу и као да се топи на усијаном хоризонту.

Pričalo se da je u Rusiji, da ga štiti ruski KGB ili kako se ta služba danas već zove, da ga u nekom od tajnih skloništa JNA skrivaju  pripadnici vojne službe bezbednosti, da živi u manastiru sa monasima, da ga ne mogu uhvatiti zato što se radi o vrhunskom profesionalcu koji je usvojio sve veštine skrivanja.... Svakog dana u svakom trenutku tražilo ga je dvanaest hiljada ljudi, specijalno obučeni timovi, eksperti iz CIE, NATO, MI6, MOSAD-a, lovci na ucenjene glave....a on se krio na selu, u kući svog rođaka istog prezimena.

Pamet su mi merili više puta, kreativnost također, a jednom sam im tumačio i Roršahove mrlje. Rezultate mi nikada nisu saopštavali. Znanje i fizičke sposbnosti su mi testirali… ni sam ne znam koliko puta.  Rezultate su mi redovno saopštavali, ali ja sa njima najčešće nisam bio zadovoljan. Međutim, uvek sam sumnjao u sebe, svoje znanje i sposbnosti, nikada u njih i u njihove instrumente merenja. Kasnije, mnogo kasnije, shvatio sam da ti instrumenti nisu uvek validni, pouzdani, objektivni, osetljivi, baždareni…

Prosečni stanovnik Srbije, pokazalo je jedno obimno istraživanje, svoje poreklo zna samo do čukundede.  Ukoliko bi hteo da sazna više mora se obratiti Arhivu Srbije i zaviriti u zbirku teftera i popisnih knjiga. Međutim, ti tefteri sežu samo do 1816.g, pa naovamo. Ko želi da zaviri dalje u prošlost svoje porodice, mora u Istanbul. Ispada da Srbi, toliko ponosni na svoju istoriju, o prošlosti svoje porodice ili ne zanju ništa ili znaju vrlo malo.

Čak i lošiji studenti, koji nisu baš redovno priustvovali svim predavanjima iz međunarodnog prava, a na ispitu se provukli sa tankom šesticom, da ih je neko pitao, prognozirali bi da će Međunarodni sud pravde odbaciti  i hrvatsku tužbiu i srpsku protivtužbu za genocid. O expertima za međunarodno pravo da i ne govorimo. Tako je i bilo. Međutim, za odbacivanje hrvatske tužbe glasalo je 15 sudija, dvojica su bila protiv, dok je srpska protivtužba odbačena jednoglasno. U zasedanju MSP ravnopravno su učestvovali po jedan ad hoc sudija iz Hrvatske i iz Srbije. U odbacivanju hrvatske tužbe ad hoc sudija iz Hrvatske je izdvojio svoje mišljenje, dok je ad hoc sudija iz Srbije glasao i za odbacivanje hrvatske tužbe i srpske protivtužbe. Koji je od ove dvojice ad hoc sudija, Hrvat ili Srbin, dremkao na predavanjima iz međunarodnog prava, pogotovo u delu o genocidu, ili su moguće ovde u pitanju neki drugi, izvanpravnički, razlozi? Ako jesu, koji su?

Vojislav Stojković

Priču stare gospođe čuo sam u jednoj od onih dugih i izgubljenih noći krajem dvadesetog veka, dok su rakete krstarile nad Beogradom tražeći svoje ciljeve, a mi sedeli u memljivom skloništu.

Govorila je tiho, a prekidala je samo kad bi maramicom brisala suze. Svi smo je pažljivo slušali, čak su i deca prestala da plaču.

- Moj otac Šimon, iako poreklom Jevrejin, nije bio ni trgovac, ni zlatar, a ni zelenaš, bio je paor i čobanin.

Poštovane kolege, 
obraćamo Vam se sa zahtevom da poništite svoju odluku o dodeljivanju počasnog doktorata Beogradskog univerziteta Majklu Volceru (Michael Walzer), profesoru Prinstonskog univerziteta u Sjedinjenim Američkim Državama.

Tako počinje pismo upućeno Senatu Beogradskog univerziteta, koje su potpisali čak 204 nastavnika tog univerziteta.

Stojković Vojislav

Ako izuzmemo praroditeljski greh, svi smo jenom bili nevini. Kada, gde i kako smo je izgubili?

Ukoliko postiji Tibetantska knjiga mrtvih i Kišova Enciklopedija mrtvih, možda negde postiji i Knjiga nevinosti. U tu knjigu, ako postoji, bilia bi upisana zlatnim ili crnim slovima i naša nevinost, i način kako smo je izgubili. Ukoliko, pak, ta knjiga ne postoji, u Istanbulu od nedavno postiji Muzej nevinosti.

Njegov osnivač i prvi kustos je nobelovac Orhan Pamuk.

Upravo

Blogeri ovdašnji, jedan mlađi i jedan nešto stariji postavili su svoje tekstove o kusima i repatima, šutima i rogatima, rogovima u džaku i uvredama na blogu, ali su obojica, iz  meni nerazumljivih razloga, svoje postove zatvorili za komentare.

Ako želite komentarisati možete ovde.