Ovo nije Nedelja dece, i zato ovih dana ne možete, na svim medijima, da se spotaknete o njihova bucmasta lica, neodoljive oke, ćevapčaste prstiće, karneriće, svilene kose i slične detinje elemente koji ih čine preporučljivim delom svake reklame koja cilja na meka srca i još osetljivije džepove potrošača. Nema ni hvalospevnih tekstova o značaju dece kao naše svetle budućnosti i najkompleksinijem projektu koji smo za života odradili. Dok se opet ne pojavi neki medjunarodni, nacionalni, svemirski dan, mesec ili nedelja dece. Doduše, s malo sreće banu i neki izbori, pa se dece opet sete oni koji bi da preuzmu što više prava i što manje obaveza u naše ime, i navale da se slikaju sa decom, jer ima li zahvalnije pojave u naručju od deteta? A, ni baloni i zastavice partijskih boja nisu skupi.

Civilizovanost društva i uspešnost države se mere po tome koliko su sposobni da pomognu najslabijim svojim članovima. Koliko nisu gluvi na pozive u pomoć teško bolesne dece. Ne one dece koja mogu da se izleče, nego one koja neće dočekati da porastu, za čiji svaki dan života i svaki tren bez bola se bore njihovi roditelji.

"Teško bolesna deca umiru polako i nikoga nije briga.

 Rečeno im je da se nečinjenjem dešava tiha eutanazija dece . Ove godine ih je umrlo nekoliko",

 kaže Majka, kleinemutter i još jednom poziva u pomoć:

Zašto ovu porodicu žele da izbace iz Srbije, odnosno iz Novog Sada u kome živi? Ne insiuniram, pitam, jer mi ovo sve izgleda čudno. Zbog čega bi se neko ostrvio na porodicu sa troje male dece?

 Hello my name is Simon Wilson Philipino/American age 31, I’m a proud member of the Novi Sad community for over 3 years now, a business owner, a volunteer, artist & designer. I’m married to Evdoxia Seitanidou (Greek age 32) now for 8 years & we have 3 children Nathaniel age 6, William age 4 & Juliet age 2.

Pred zakonom i ljubavlju bi morali svi da budemo jednaki. Kao što bi zakon morao da bude jednak za sve ljubavi. Ako nečega čovek ne bi smeo da se stidi, niti da zbog toga trpi, to je zbog njegove ljubavi. Ljubavi koja ne ugrožava tuđe slobode. Ljubavi koja je onoliko drugačija koliko je svako od nas sasvim posebna i od svih drugih različita jedinka. Sve dok nas zakon po ljubavi bude razdvajao, ja ću podržavati Parade Ponosa. Podržavaću pravo drugačijih da ne budu isti, pravo na njihovu slobodu reči, pravo na – ljubav.

Dobro sam ja ispala, čak vrlo odlično, kada se uzme u obzir koliko baba je o meni brinulo. Dan i noć. Noć naročito, jer noću gmižu kojekakve karakondžule i akrepasti noćni stvorovi, koji nemaju pametnija posla nego da gnjave sitnu decu. Zbog toga su se, na smenu, horde baba starale o mom nejakom životu, dajući sve od sebe da budu brže i iznalažljivije od pomenutih napasti. Što se tiče brzine, tu su bile ometene fizičkim preprekama koje su se mahom manifestovale kao reume, onemoćalost, ubi me u krsta, žiga me pod rebra, sve mi ovde nešto klikće i grči me. Ali, kad se radi o inventivnosti i vladanju starim zanatima ratovanja sa vidljivim i nevidljivim neprijateljima, tu su babe vodile dve krivine prednosti i pred onim što van mašte nikada ni izašlo nije.

-          Vi igrate sa Italijanima...

-          Mi?

-          Ne, mi igramo sa Fincima, zato što smo mi već igrali sa Italijanima.

-          Zašto onda mi opet igramo sa Italijanima?

-          Niste vi mi, mi smo mi.

Delfsko proročište je odlučilo da zatvori svoja vrata kada je neprihvatljivo skočila cena halucinogenih supstanci na otvorenom tržištu. Do tada su njegove službenice živele mirno i bogato, uslužujući brojnu klijentelu nemuštim izjavama, koje su i dan danas stručna podloga brojnim političarima.  Jeste da se oni ne ljuljuškaju u dimnim izmaglicama, obučeni u crne stoljnjake, ali na načinu na koji iznose svoja smatranja, delfske proročice bi mogle samo da im pozavide.

Ukratko, posle niza godina tokom kojih su vidovite radnice zbunjivale generacije kraljeva, vojskovođa ili uopšte radoznalih bogataša, sindikat delfskih proročica je odlučio da udari rajber na svoje preduzeće, uz preporuku radnicama da posao nastave samostalno. Tako su kroz vekove počele da se smucaju posmatračice budućnosti, koje je pre svega krasio i krasi nemušti govor. Ipak, ostala je nepisana tradicija tajnog sastajanja, u cilju razmene stručnih iskustava. Naravno, na najmanje očekivanim mestima, konspiracije radi.

Objekti prosvetnih igara su konačno krenuli u škole. Roditeljima je svanulo, a su kuće ostale u tišini. Nema glasnijeg zvuka od onog koji se ne čuje, i kojim odzvanjaju prostori koje su do maločas naseljavala deca. Naročito raspuštena, ona koja preko leta zaborave da škole postoje kao takve, da će ikada opet otvorene biti, verujući da je leto ona debela roze žvaka koja može da se rastegne duže od dužine ruke i onda kao tanka, lepljiva vlas namotava na prste do beskraja.

Stavili su me na zadnje sedište. Oni su seli napred. Njih dvoje. Dve bebe, od kojih je ona za volanom bila najbebastija od svih. Neko joj je dao vozačku dozvolu. Zapravo, već dve naše bebe su dobile vozačku dozvolu, a ona srednja je odlučila da to odradi kasnije. Tokom studiranja. Inače, bebe u današnja vremena i studiraju. Ali je to manje bolno od toga što ih država pušta da voze automobile naokolo. I to one prave, ne na pedale. One koji imaju zadnja sedišta, uglavnom za decu predviđena. E, na to sedište su me stavili, sa pogledom na prednje položaje otpozadi.

U ponoć prezrelog leta, kada vrućina uhvati mrak za gušu, pojavljivala se utvara crnja od senke noći. Kretala se tiho, jedva čujno stružući nogama po utabanom zemljanom podu, povremeno sikćući na neočekivane udarce retkog nameštaja.