Baš u ovo vreme, kada je septembar bio samo pitanje trenutka, bilo je jasno da se bliži Kraj i da će Oni doći po nas. Tome su doprinosila jutra i večeri koja su izdavala varljivo još uvek vrele dane, jer negde predveče je toplotu presecala tanka linija hladnjikavog mirisa, koja je ujutru terala baku da nam, bar reda radi, obuče nešto sa dugim rukavima. Za svaki slučaj.

Mada, i bez te jedva jesenje

  Kada jesen izgubi trku sama sa sobom i očešlja drveće na ćelavo, tako da od njega ostanu samo crni prsti, platan u našim prozorima počne da se ljuška u levo. Sa istočnim vetrom koji na njega natrčava s desne strane, stiže i miris za koji još nisu pronađene reči kojim bi se opisao. Hladnjikav, mrvu rezak, svež, ali mirniji od mraza koji već počinje da škrgutanjem ugrožava plombe svojih zuba. Njemu se pridruži miris ugljenog dima iz starih zgrada. Planine koje rube horizont pogleda počnu da se gube u sivim maglama. Tada je skoro izvesno da će vetar sasvim posebnog mirisa sa sobom doneti sneg. Najverovatnije noću. Jer sneg voli tišinu. Pred njim će tanušan led liznuti ulice, a zvezdano lišće inja će procvetati svuda gde mraz bude uspeo da napipa topli vazduh.

  Naravno to sve u slučaju da se ne poremeti sled godišnjedopskih događaja. Što je ove godine slučaj. Ne samo platan iz prozora, već i njegove manje komšije drvenog karaktera su još uvek čupavo zeleneli lišćem kada se odnekud stvorio severac. Ne da je duvao, nego je usput i kašljao pakosno starački. Trava se uzaludno zgrozila. Prve mrazeve je dočekala jarkom zelenom bojom, tako živom kao da je proleće tek svanulo. Sve u svemu, izgledala je kao bolesnik koji pred smrt živne i zarumeni se lažnom nadom.

Moj Sin je sinoć, u sedam uveče, dakle doba normalno, da normalnije biti ne može, izašao sa drugom, Komšijom u šetnju. Da se izluftira

Da mi je neko rekao da to može da mi se desi, ne bih mu ič verovala, bila bih spremna i da se podžapam. Al čudni su putevi gospodnji. Obaška kad u boga ne veruješ. Sve je počelo vratnim zvonjenjem. Što je tokom poslednjih godinu dana za mene pravi spektakl. Naime, s ove severne strane Alpa mi retko ko zvoni na vratima.

Prvo je komšija, veleposednik stana sa dvorištem veličine omanjeg stepskog prostranstva, napolje izbacio Holanđanku. Celu zimu su očito živeli u neregistrovanoj zajednici, pa su se razišli u stavovima. Mada, možda je kriva i slutnja proleća koje sporo, presporo pokušava da se prekobelja na ovu stranu Alpa. Izbačena lepotica-Holanđanka ima kapicu sa ušima na gore zavijenim. Kao što je red i etnički običaj daljnje nam Holandije. Kapica bi joj pomogla u borbi protiv istrajnih noćnih mrazeva, ali jedno rame joj je erotski obnaženo, rukavi do lakata podvijeni i leva ruka joj se smrzava dok u njoj drži čanče puno sleđene vode. Uz to bi jajnici i ostali reproduktivni organi mogli da joj načisto stradaju, jer joj je desna strana suknje, sa sve donjim žiponom, podignuta od klompe do pojasa, gde je maštovito prikačena.  Kada preko dana grakne sunce, Holanđankina put zablješti belinom, a okolne ptice se okupe u nadi da je njeno gipsano srce dovoljno meko da im da koju mrvu iz korpe koja joj o desnoj, bucmastoj ruci visi. Očekivanja predmeta ornitološke pažnje su uzaludna, devojka-Holanđanka stoji mirno, nikog ne primećuje...dok komšiluk ne može da skine oka sa njene lepote koja stoji na upornoj krpi snega.

Samhain. Noć Samhaina, kada umire leto i počinje vreme zimskog mraka, je svanula taman kako treba. Prvo je legla tama mračnija od mraka, u olucima je ledeno zvocala voda, počela je sitna novembarska kiša. Ledena i uporna, ona od koje se i zima zatrese jezom. Tu i tamo je promicala poneka pahulja u pokušaju. Krvavog meseca koji prati Samhain nije bilo, njegov impresivni nastup je sprečilo testo oblaka koji su rasli kao da su se kvasca najeli, usput siveći od muke. Ako do sada letu nije bilo jasno da je vreme da ode poraženo, ali još uvek sa prilikom dostojanstvenog povlačenja, onda je ova noć dala sve od sebe da mu to nacrta mokrim mrazom koji se uvlači u kosti.

Buve su, u seoskom delu mog detinjstva, bile locirane na dva punkta. Prvi je bio vazda nahereni stambeni objekat glavne prehrambene jedinice – svinjac, a drugi uvek čupavo i za lanac vezano siroto kuče kome je čuvakrućizam bio glavni zadatak. Doduše, ove sitne napasti su se ponekad pojavljivale i na drugim živim i pokretnim seoskim objektima, ali pomenuta dva mesta su bila njihove osvojene teritorije, koje je valjalo izbegavati u širokom krugu. Bar tako su nam govorili i zapovedali. Neslušanje ove imperativne preporuke vaspitačkog štaba odraslih je dovodilo do besomučnog večernjeg drapanja, i sićušnih crvenih tačkica. »Buve ih izele«, obično je konstatovala baba Dara i primenjivala na nama lek najšireg spektra – komovicu, za koju je poznato da leči sve od zauški do zanoktica. Pri čemu deci garantuje miran i čvrst san uljuljkan alkoholnim isparenjima.

Edit: Prema poslednjim informacijama, Anastasija je upravo u avionu, na putu ka Beogradu. Između ostalih, i u  pratnji lekara koji je, iz Srbije, došao po nju. 

Devetogodišnju Anastasiju Trajković sutra, u utorak, vraćaju u Srbiju. Tako mi je večeras rekla njena mama, Snežana.

Još uvek nije pouzdano utvrđeno da li u plućima ima metastaze. Voda koja joj se pojavila u plućima se u velikoj meri povukla.

Ali se taj strašni tumor, hordom proširio sa obraza na unutrašnjost lobanje i usta. Anastasija želi, ali ne može da jede, kaže mi njena majka. I sve je umornija.

Državna bolnica u Pragu, na čije onkološko odeljenje je prebačena Anastasija, kada je tokom protonskog zračenja pregledana zbog velike malaksalosti, je odlučila da je vrati u Srbiju.

Kako je Anastasijino stanje prilično loše, trpi bolove zbog drena u plućima, bolove zbog hordoma i još uvek ne diše sasvim samostalno, njena majka mi kaže da će po nju, u utorak, biti poslat avion sa medicinskim aparatima koji će omogućiti da se Anastasija bezbedno preveze, uz pratnju lekara koji će stići iz Srbije, od Praga do Beograda.

Prema majčinim rečima, Anastasija želi da ide kući, u Vranje, makar na jedan dan, iako je jasno da bi jedino u bolnici mogla da dobije tretman koji bi je spasao smrti i možda joj čak omogućio, ako joj se stabilizuje stanje, da se vrati na protonsko zračenje.

Sve ostalo je majčin plač. Strašna tuga neprepričljiva i priča majke koja gleda kako gubi dete.

Nema reči koje bi taj plač i tu tugu mogle da opišu.

U ove dane studene kojima noći od mraza pucaju, reč „bog“ se pominje češće no inače, uz prateće želje za mir i dobrotu. Naravno, uz pridev „božji“. A, kad smo već kod „božji“, u slovenačkom jeziku su nekada davno živeli pojmovi „božje dete“ i „dete božje“. Iako naizgled isti, sa samo obrnutim redom reči, značili su sasvim različite stvari. O njima, ali i o čudnoj naravi sreće, je priču napisao Ciril Kosmač. Divnu i strašnu priču. Kosmač podseća zaborav da je „Dete božje“, u narodu, bilo ono dete, koje se rodilo nejasne pameti i koje je, živeći krotko, celog svog života ostalo dete. Za razliku od deteta božjeg, „božje dete“ je bilo vanbračno dete, ono kome se otac nije znao, ono koje je – „dao bog“. Doduše, ponekad se dešavalo da dete božje bude i božje dete, ali to je bilo mnogo ređe od pojavljivanja božje dece koja su celog života nosila pečat ničijih. Čak i onda kada su bili već odrasli ljudi, bez obzira na imovinsko stanje, ostajala im je ta mrlja. Nisu pomagali ni dani kao ovi, kada se poziva na najbolje što je bog u čoveku napravio.

Pustilo Haradinaja. Znala sam. Ne zato što se pravim pametna, nego zato što sam te filmove već par puta gledala, čak u njima igrala i epizodne, novinarske uloge. I oba su se završila kao danas francuski. Doduše, tada je ovaj sa Haradinajem je bio tako kratak da bi ga manje pažljivi gledaoci u treptaju propustili, dočim je istotematski u kome je glavnu ulogu igrao Agim Čeku potrajao dovoljno da na mene ostavi neizbrisivi trag. Daklem, ništa ne prejudiciram, insinuiram, samo evociram.