Danas je Dan knjige, a juče je iz štamparije izašla moja nova knjiga – »Osmeh za svaki dan«. Ne da sam joj se osmehnula, sva sreća da su mi nikla dva uveta, inače bi mi se osmeh u krug oko glave sastavio.

Srećnu vest mi je odcvrkutala urednica u jedno od pomenutih ušiju, zaglušeno fenom. Naime, moja frizerka je upravo davala sve od sebe da grabuljama, dinamitom i fenom na šaputanje savlada ovo što na glavi nosim, a da je ostatak esnafa ne proglasi vranom koja je rešila da napravi kolektivno gnezdo za većinu beogradske, ptičje populacije. Kako je urednica završila saopštavanje knjigonatalne vesti, tako sam ja jurnula sa stolice, za mnom frizerka sa fenom i češagijama. Prvo sam utrčala u poslastičarnicu veličine telefonske govornice skupljene od pranja, gde sam na brzinu kupila gomilu sitnih kolača i velikih kalorija, i sa njima odgalopirala kod izdavača mi.

 

 

Dan pred sam ja sedela u svojoj sobi i bila lično tuga tugina.

Dan pred su Roditeljica i Moj Otac u dnevnoj sobi naše stambene, novobeogradske jedinice, vodili razgovor koji bi svakog prisluškivača izbacio iz takta špijunskom sadržinom, koja se mahom sastojala od zamenica i glagola:

-      Gde je njen spisak?

-      Meni ga nije dala ali sam pola od pre zapamtio.

-      I sad pola ima, a pola nema.

-      Ima više od pola, dovoljno joj je za početak.

-      Jesi išao tamo sa njom?

-      Išao sam bez nje, ali sutra idemo zajedno.

-      Zašto opet?

-      Zato što je kod Petla gužva do parka.

-      Šta si čekao do sad?

-      Da mi ga da.

-      I?

-      Ne zna gde je.

-      Zovi je!

-      Jeliceeeeeee!

 

Naslovu ne fali znak pitanja, sugestivan je baš kao i naslov nad novom tiradom psihoterapeuta na slobodi, Zorana Milivojevića, "Zašto su jake žene naporne?". Čovek je majstor, odlično mu ide podilaženje niskim ljudskim strastima, tvrdnjama da je ono loše u čoveku dobro, čak i preporučljivo. Ono što bi većina volela da može na glas da kaže, al ne sme. Zato on to zine umesto njih, usreći ih i umesto

 

Da je onako kao što nije, danas bismo slavili Tanjin pedeseti rodjendan. Pozvala bi nas na sitne kolače i slane grickalice za koje bi nam odmah dala recepte, i objasnila kako i šta sve zdravo je unutra munula. Na njenom klaviru bi stajao buket prolećnog cveća sa obližnje Djeram pijace, kroz otvoreni prozor bi ulazila buka sa ulice i vetar koji bi podizao zavesu, preteći da poobara poklone poredjane na  komodu. Pušači bi se gurali na maleckom balkonu, pokušavajući da ne poruše prazne saksije, spremljene da se u njih posadi plen predstojećeg pohoda na rasadnike, jer proleće je skoro već tu...

Samo da na VIP stranu prenesem da je mlekac ponovo priključena. IMA STRUJU! I piše:

 Od kako sam cula sta ste uradili da nam pomognete sedim i smisljam divan blog kojim bih vam svima zahvalila, ali, u ovom trenutku ne mogu da se setim ni jedne od tako lepo smisljenih recenica.

Malopre su nas, KONACNO prikljucili. Stoga, sad hitam da vas, pre svega, o tome obavestim i da vam jos jednom svima beskrajno zahvalim na pomoci.

Vise o svemu kad ukljucim masinu, operem decu i USISAM kucu!

Ljubimo vas sve i svi vam se od sveg srca zahvaljujemo.

Pozz,

Vasa Mlekac

EDIT:
Za one koje je to zanimalo - juce je izmireno pola racuna EDB, a u medjuvremenu je stiglo jos nesto parica koje ce biti uplacene tokom dana ili sutra, tako da se racun sto vise smanji.

Hvala vam jos jednom.

žele vam

Tanja, Saša, Tamara, Urša, Pero, Gaga, Dijana, Nune, Branko i Jelica !!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

************************************************************************

More...ah, more. Sa mora smo se vratili, ima već nedelju dana. Ako nešto ne volim, to je vraćanje sa mora. Obaška ne volim onaj poslednji dan na moru, još preciznije - veče. To veče, zapravo, uopšte i ne postoji. Poslednje veče na moru je već sećanje.

To poslednje veče je duvao jugo, jači no obično. More je treskalo

 

Da je onako kao što bi trebalo da bude, a ne ovako kao što jeste, ja bih danas išla da tražim cveće za Tanjin rođendan. U saksiji, za njen balkon malo veći od osrednje saksije. Onda bih se našla sa drugaricama i išle bismo kod nje na sitne kolače i negojeći slaniš. Pušače bi povremeno isterala na balkon i, sređena za rođendansku priliku, sa finom ešarpom koju bi napravila sama, smejala bi se naokolo, trudeći se da svi imaju sve što im treba. Ovako...

Danas je u Skupštini grada, po treći put stajala njena slika, crno-belog mekanog osmeha, lice do bola poznato i, uprkos trudu da bude posthumno, živo i nedostajuće. Po treći put se okupio neki fini i dobar svet, toliko njih da ponovo nije bilo dovoljno mesta, uprkos dodatim stolicama. Po treći put se stajalo uz zidove, i ljubazno pomicalo tako da i drugi mogu da vide šta se dešava. Po treći put su aplauzi bili duži i energični no što to obično biva na dodelama nagrada. Prosto nisu mogli da stanu.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Matorim, nema druge. A, ako se nastavi ovaj maltretman, omatoriću i pre roka. Postaću nadžak baba sa najvećim zadovoljstvom. Zatvoriću toleranciju u podrum. Pustiću brkove. Ignorisaću depilaciju, uštedeću na hulahopkama. S malo sreće ću i da ogluvim. Jednoglasno ću deklaracijom usvojiti rečenicu kojom ću da preciziram svoje muzičke stavove: »Sve, sve, ali kakve veze ovo s muzikom ima..?«

Ekskluzivno iz Brisela javlja moj drug, kolega i sapatnik, Dejan Anastasijević:

Pronadjeni nestali novinari

BRISEL, 20. aprila 2048  - U parku na briselskom trgu SSuman, gde je sedisste vechine evropskih institucija, danas je otkrivena masovna grobnica u kojoj je nadjeno visse destina skeleta, nekoliko prastarih kamera i trule belezznice.

Iako forenziccari joss rade na utvrdjivanju identiteta zzrtava, pretpostavlja se da se da je recc o grupi novinara sa Zapadnog Balkana koji su pratili dijalog Beograda i Prisstine sredinom druge decenije ovog veka.