Danas je Dan Dece. Mada, to nema veze...mislim ta deca. Ona i tako pojma nemaju. Ne znaju da budu deca, pa to ti je. Mi smo bili nešto sasvim drugo, mi smo bili deca, a ne oni. Po vasceli dan bulje u kompjutere i mobilne telefone. U naše vreme toga nije bilo, jer da jeste i mi bismo buljili...ne, nije to tema, kao ni oni, ta deca...

U Sloveniji se danas slavi Dan Rudolfa Majstra, slovenačkog generala kog ni jedna vlast volela nije zbog njegovih ljubavi. O njemu se malo priča, a i kad se priča bolje da se ćuti. Danas će na njegove spomenike biti stavljeni venci. Ali, ni jedan cvetić neće biti stavljen na grobove srpskih vojnika koji su poginuli za tuđu zemlju i tuđu slobodu, i to kada je Prvi svetski rat već završen. Na molbu i poziv generala Rudlofa Majstra. Ne samo da su zaboravljeni, nego su namerno zaboravljeni i namerno se prećutkuju. Ni u jednom članku koji danas bude u slovenačkim medijima objavljen, niko ih neće pomenuti. Ni jednom jedinom rečju. Neće ih pomenuti, niti ih se setiti ni Srbija.

Za njih zaboravljene, u njihovu slavu, danas ponavljam blog o slovenačkom generalu, Rudolfu Majstru. Onom koji je voleo Srbe...

 

 I niko nije ni pitao odakle ti mladići idu,

Ko sada za njima u strahu plače

I niko nije ni pitao hoće li se oni ikada

Vratiti pod voljene krovove domaće.

 

U kućama Garavog sokaka tih prvih ratnih noći stalno su gorele sveće. Kažu da se Čohano boji svetlosti, jer je duh mraka i smrti. «Čohano jede sveće», govorili su. «Palite zato jednu na drugu da se produži svetlost». Moj Mile je morao da nosi na ruci žutu traku. Tako su okupatori odredili. Žuta traka je značila da on nije čovek, nego Ciganin, i da svako može da ga ubije kad hoće.  

Našla sam krave. Što nije bilo ni malo lako, posebno kad se uzme u obzir da ih nisam ni izgubila. To je bio korak do sreće i potvrda kako  čoveku zapravo malo treba da mu bude srce na mestu.

Cele prošle nedelje sam bila srećna k'o prase u blatu povodom pomenutih krava. One su mi, naime, bile najteži zadatak, jer ma koliko lako izgledalo na prvi pogled, krave nije tako jednostavno naći. U stvari, možete ih naći, ako obratite pažnju ima ih svuda oko nas. Različitih. Pasu u bočnom pogledu iz automobila, na pijacama su posredno preko svojih mlečnih proizvoda, aktivno nastupaju u poređenjima...ali je problem u vlasnicima, koji nisu baš oduševljeni kada njihovim sredstvima proizvodnje nenajavljeno prilazi horda naoružana kamerama, motkastim mikrofonima maskiranim u maltezere i nemerljivim količinama žica i gajtana. A ja sam dobila zadatak da baš to organizujem.

Što sam ja uvek volela ekskurzije. Mesec dana pre ekskurzije profani hipnotišu ciljnu grupu. Kao da se ne pravi džumbus i da se bude fin i da...Sve na gluve uši, jer svi samo šekaju utovar i odmotavanje sendviča. U prvi red idu bolji učenici, a pozadi »problematični«, oni sa dužim šiškama. Bar je tako bilo kad sam ja išla u škole, u prošlom stoleću.

 

Ne volim kad nisam obaveštena. Kad mi promaknu stvari, pa me realnost zaprepasti za dobro jutro.

 

Jutros je štucavim kreštanjem zagrcalo zvono na ulaznim vratima (sto puta sam rekla Žmuu da se to popravi). Balkanskim, nikadneznaš, pogledom kroz špijunku utvrdila sam da me sa druge strane presovanog drveta, zvanog vrata, gleda nemirna bela loptica na federu, sa crnom tačkom u sredini. Radoznalost bratska sa pavijanima naterala me, da uprkos svim mogućim opasnostima, koje vrebaju samu ženu u stanu, otvorim vrata i rizikujem napad isturenog odreda vanzemaljske invazije.

Sve je to lepo, literatura, knjige, potpisivanje i sajam, ali moji ukućani, sticajem dvonedeljnih okolnosti formirali su grupu Napušteni iodmajkežene ostavljeni, nomadsko-sakupljačkog karaktera. Mada više su nomadirali, a manje sakupljali, jer u suprotnom ne bih pri povratku kući ugazila u torbu za fudbal-trening, odakle sam se slobodnim stilom lansirala preko zaboravljenih kofera u hodniku i troskokom prestravila mačke, koje su svile gnezdo u hrpi napuštenih novina.

Matej Zvir je stajao oslonjen donjim delom tela na metalnu ogradu pored puta. Seo bi na nju samo da se od struka nadole nije tresao kao vrbov prut na vetru. Jednom rukom je Matej pokušavao da prihvati drugu koja je bila lako savijena i bolela ga je onoliko koliko je on tog  trenutka bio prisutan u stvarnosti. A to je bilo tek navlaš. Matejeve oči su, iako široko otvorene, gledale u prazno i jedva primetnim pokretima bez treptaja se odazivale na pitanja ljudi oko njega. Ništa nije odgovarao, samo je povremeno klimnuo glavom, nesvesno pokušavajući da se osloni na ogradu od koje je njegovo telo odskakalo tresući se.

 

 

 

Holandski đaci su, za petak, najavili nove demonstracije, u Amsterdamu i Hagu. Ovo je blog podrške.

 

Decu treba podržavati. Ni jedna država ne bi smela da pendreči svoju budućnost. Čak ni kada se budućnost buni, gađa jajima parlament i državnu televiziju, zato što ne želi da joj se poveća broj časova u školi, bez prethodno obezbeđene adekvatne nastave.

 

Kako god, ja nikako ne volim kada policija mlati klince. Bilo gde. Zbog bilo čega.

 

Šunjala sam se po netu da vidim šta se to dešava u

 

Za par nedelja će biti otvoren novi državni fond za lečenje teško bolesne dece u inostranstvu. Iako takav fond već postoji, zove se RFZO. Doduše, najavljeni fond će biti državno-javni. To znači sledeće: za prvi fond RFZO se odvajaju pare iz državnog budžeta koji se puni obaveznim plaćanjem poreza od strane građana smernih. Novi fond će biti državno-javni, što znači da će se jedan deo puniti kao i RFZO, novcem iz budžeta, dakle obaveznim plaćanjem od strane građana, a drugu deo će građani plaćati dobrovoljno. Jedino što niko ne pominje hoće li se taj dobrovoljno dati novac i dalje oporezivati, jer donacije su u Srbiji još uvek porezu podložne. Što znači da će građani za oba fonda em davati sve pare, em za novi fond i porez na porez plaćati.