Sticajem odvratnih okolnosti, u kombinaciji puknute plombe i savesnog Motoriste-zubara, moja kratka i prijateljska poseta matici se pretvorila u noćnu moru. Čiji početak se očekuje sutra popodne. Zbog čega je moja druželjubivost pala pod granicu leđenja, a sklonost ka maratonskim verbalnim aktivnostima je ustupila mesto sastravljenoj ćutnji, kojom bih mogla da ugrozim vrhunska dostignuća monaha zavetovanih toj disciplini.

Srećan Uskrs svima koji veruju i nama neverujućima koji, bez obzira na obzir, vredno farbamo jajca i kupujemo čokoladne zečeve. Doduše, ja moram da priznam da, iz godine u godinu, uredno zaboravljam celu dobitnu Uskršnju kombinaciju sastavljenu od jaja i zecova. Za jaja uspevam da zapamtim da su simbol života, crvena zarad Ješuine krvi, al' šta tu rade zečevi nikako da mi se utisne u memoriju sećanja. Znam da su, inače, simbol plodnosti, al' mi to nešto ne ide uz ovaj praznik...brzi su, al' ni to nema puno zajedničkog sa jajima, obaška skaču, pa bi mogli da ih polupaju...jesu simpatični, meki i ušati, al' ni to sa jajima nema mnogo veze. Kako god, zajedno sa autorkama jaja, kokoškama u svim fazama razvoja, zečevi su sastavni deo Uskrsa i shodno tome valja ih deci poklanjati, naročito u čokoladnom izdanju, ne bi li se podržao zubarski esnaf.

Ovo pišem u teškoj konspiraciji. Ako me provali Tatina Princeza, ugasila sam. Ova dva dana je, doduše, nešto bolje volje, čak mi se i osmehuje. Taj pubertetski izuzetak je izazvan dužim računima za njenu garderobu, tako da na njegovu dugoročnost ne bih računala. Dugo stajanje pored blagajni, Princezi je otvorilo srce i tom prilikom sam saznala nešto više o Princu, koga je nedavno našla.

 

Princa sam videla u dva maha. Izgleda kao što

Revolucionarni pomak u ljudskom razvoju je kada mali čovek počne sam da se oblači. Što, naravno, prati dodatno rastezanje roditeljskih živaca, ali napredak je neosporiv. Dok potomak sedi u hodniku i vezuje prste pertlom u mrtvi čvor, na kome bi mu pozavideli i najiskusniji morski vukovi. Operaciju prati refren: »Mogu sam!«, a prisutnog roditelja podilaze žmarci od zadovoljstva

  

Ima dana kojih bi bilo bolje da nema. Ovaj današnji će potrajati još samo koji minut, a i to mu je previše. Da se ja pitam, komotno je mogao da bude rupa u kalendaru.

Vedrana Rudan piše otvoreno pismo papi Benediktu XVI:

Pitate se gde sam... i treba. Nakon Operacije visokog rizika, koja je započela pre mesec i po dana i trajala do prošle subote, trenutno sam na psiho-fizičkoj rehabilitaciji. Ukućani sa mnom razgovaraju tiho, ne koriste reči koje bi sadržale bilo kakvu asocijaciju na nasilje, hranim se biljnom hranom i svako jutro mi turpijaju očnjake.

Sve je počelo mojom prošlogodišnjom idejom da svekru i svekrvi, u daljem tekstu Babi i Dedi, ponudimo da se presele iz podpohorskih nedođija u Ljubljanu. Ideja je na moje zaprepašćenje prihvaćena odmah. I sa očitom namerom objekata ideje da zauzmu pasivne uloge u predstojećoj realizaciji moje tako pametne inicijative. Tom prilikom je izvršena i naravno poštena podela rada: Žmu je dobio da duži ugovore, prodaje, kupovine i pare, a ja sam se usrećila ljudskim faktorom – sledovala sam Babu, Dedu i majstore na horizontu budućih dešavanja.

Noćas je umro Mate Parlov. Mate Parlov je bio delić mog nesportskog TV detinjstva. Zajedno sa Znanjem-Imanjem, koje je uvek mirisalo na nedeljnu supu i u kome je gospodin Zaharije Trnavčević žonglirao hibridima i semenjem, dok su se pozadi u horizont ulivale brazde. Tu su bili i Otpisani, odmah posle večernjeg, nedeljnog kupanja. U borbu protiv okupatora svake nedelje uveče upuštala sam se skuvanih vrhova prstiju, kože crvene od temeljitog ribanja

Mačke su nekada bile boginje i to nikada nisu zaboravile. Mačija ljubav može biti samo uzvraćena.

Zemljotresi u Japanu, koji su stresli celu planetu, ostavili su za sobom smrt i paniku. Veliki talasi koji su im sledili su učinili da se svi osetimo kao mravci u bašti Majke Prirode, u kojoj je nekome palo na pamet da iz dosade šutne mravinjak, malo po njemu prokopa usput ubranim štapom i zalije ga čašom nepopijene vode.

Jedno od retkih mesta koje je bez štete i izgubljenih života stanovnika preživelo strahotni zemljotres i prateći cunami je ostrvo Taširojima. Taširojima leži u zalivu Išinomaki i drugo ime po kome je poznatije je – Mačije ostrvo.

ili Kako je dopisnim putem bolesno dete osuđeno na smrt. 

 

Anastasija Trajković ima devet godina i tumor koji joj je pojeo dobar deo lica, i koji brzo i neumoljivo putuje ka njenom mozgu. Ne bude li zaustavljen, ovo dete će umreti. Jedina Anastasijina prilika da preživi je da pod hitno bude poslana u inostranstvo, na fokusirano zračenje tumora, tretman koji uspeva kod 97% odsto dece koja su mu podvrgnuta. Problem je u tome što to košta, njeni roditelji naravno da nemaju tih para. Još veći problem je što više nema ni vremena da im se pomogne, svako skupljanje novca od samilosnih građana bi bilo uzaludno trošenje Anastasijinih sve manjih šansi da preživi.

Najveći problem u ovoj priči je država, u obliku organa koji se zove RFZO. Naime, Prvostepena komisija RFZO je odbila da pošalje Anastasiju na lečenje u inostranstvo. I to uprkos tome da joj njen pravilnik nalaže drugačije. I uprkos tome da su lekari sa Instituta za majku i dete u Beogradu, potpomognuti znanjem stranog stručnjaka, dali jasno i napismeno mišljenje da Anastazija ne može biti izlečena u Srbiji, jedina prilika da preživi je inostranstvo: “Mišljenja smo da devojčicu treba uputiti u nadležni centar za hordome, tj. savetuje se protonsko zračenje radi redukcije tumora i procesa koji se dalje širi”.

U četvrtak Anastasija izlazi pred Drugostepenu komisiju RFZO. Bude li je i ova komisija odbila, Anastasija, dete staro devet godina će umreti. Ako neko ovo pisanje smatra pritiskom na Drugostepenu komisiju, neka to slobodno smatra i dalje. Očito je da RFZO bez pritiska javnosti svoj posao neće raditi, niti će se mnogo potrisati zbog toga što to neku decu života košta.