»U životu se ljudi ne ubijaju, ne bese i ne izjavljuju ljubav u svakom trenutku. Veći deo svog života jedu, piju i govore besmislice.«

(Anton Pavlovič Čehov)

Problem je u tome što je žena po imenu Nebo napravila skandal. Prosto nešto odvratno. Ona, majka blizanaca, Skaj Baučer je objavila na jednoj od društvenih mreža svoju sliku, na kojoj doji ćerku i sina. Ne bi to bilo loše, kao što bi čak i poželjno bilo to što je od pojasa nagore gola, da na toj slici ona ne izgleda kao što žene u stvarnosti često izgledaju. Fotografija je, naravno, jurnula i u ostale internetske sokake, i izazvala najstrašnije zgražavanje realnošću uznemirenih korisnika. Naročito korisnica.

„Radnici beogradskih centara za socijalni rad održali su juče jednočasovni protest ispred ustanova u kojima rade, kojim su, kako kažu, želeli da skrenu pažnju državi, ali i javnosti na „teške i nebezbedne uslove u kojima rade““

To juče je bilo nakon što je za samo nekoliko dana još jedna majka ubijena u centru za socijalni rad, s tim što je ovaj put ubijeno i dete. U državi koja pati od nemanja dovoljno dece i majki koje bi ih radjale.

Ne znam za državu, ali moju pažnju su privukli. Prvi put vidim da socijalni radnici protestuju. Zato što su ovaj put, zbog njihove loše procene, povredjene njihove kolege. Nikada nisu izašli na ulice da se bune što su njihove stranke povredjene ili ubijene. Zbog njihove loše procene. Jer, kad se radi o njima, u centrima zaposlenima, kažu da već dugi niz godina upozoravaju da rade u nebezbednim uslovima. Znači – nekontrolisanim. Da probam da zaključim – oni znaju da rade u nekontrolisanim uslovima, ali u njima zakazuju kontrolisane susrete svojim strankama. I preporučuju sudovima da donesu odluku o kontrolisanim susretima sa problematičnim strankama u nekontrolisanim uslovima. Je l to to?

uskoro će sa posla da dođe kući doći moj voljeni, najlepši, najzgodniji, najpravedniji Žmu. U lakoj dimnoj izmaglici, čiji smrad prevazilazi napuljski, postrojiće nas sve. Mali Radojica će da propeva odmah i prstom će pokazati na svoju rođenu majku, koja ga je rodila, čuvala, odhranila i koja ga voli najviše na svetu. Žmu će da spusti torbu i pred celim

U ovom blogu ćemo pomešati žabe i babe zbog njihove povezanosti sa snegom, ekologijom i kebabom.

Kao prvo, moje drugo dete šalje smsove iz sibirskih prostranstava londonskih aerodroma. Princeza je, kao što to princezama uostalom priliči, ostala zarobljena iza sedam šuma, sedam gora, malo mora i metereološkog doživljaja formata zatrpavanje. Zajedno sa njom je i ostatak ovdašnje malobrojne gimnazije, koji se uputio na ekskurziju u bratsku Britaniju, ni ne slutivši da je u paket- ponudu uračunata i najhladnija zima poslednje decenije u ostrvskom kraljevstvu.

Ipak, ako me išta teši u ovoj bajci u razvoju je činjenica da je Princeza deo porodice sa troje dece. Prema mišljenju bez sumnje stručnog savetnika vlade pomenutog kraljevstva, pojave vrlo neekološkog karaktera:

Na letnja podneva je vrućim trbuhom legalo leto, pritiskujući ih žegom. Njegova leđa su sezala sve do neba izbledelog, jedva primetno plavetnog, po čijoj je umornoj belini žarilo otopljeno oko pomamljenog sunca. U umornoj tišini podneva, koje je nečujno dahtalo jarom, svijala se sve niže i niže baba Kajina bašta. Okruživao ju je šimšir, koji je bilo dovoljno dotaći rukom, pa da odgovori vrućim i oporim mirisom. Iako mu je podne svuklo senku, šimšir je junački, prkoseći vrućini, držao tamne listiće sasvim otvorenim, sakrivajući njihovom gustinom, kao bogato nabranom suknjom, svoje dirljivo opevano »tanko drvo šimširovo«.

U jednom od uglova bašte, nad šimširovu ogrlicu se nadvijao, podnevnom vrućinom izmučeni, jorgovan. Srca njegovih listova su visila svilenim očajem, čekajući makar najmanji dašak vazduha da se zaljuljaju u pokušaju da sa sebe otresu žegu. Izmučen njome je bio i stari, veliki orah, uz čije stablo se stiskala baba Kaja, brižno žmirkajući na svoju baštu, koju je vrućim dlanom pritiskalo letnje podne. Pod njenim nogama je Dikino oko zaustavilo svoje puzajuće namere širenja, dok su njegove plave oči cvetova pokušavale da se zatvaranjem spasu od vrelog, letnjeg slepila.

Mislim da poslednji blog koji je mlekac napisala treba da bude na VIP strani, da ga vidi što više ljudi, ne bi li ikako uspeli da joj pomognemo:

 Isključili su mi struju.

Dok sam jutros otišla po hleb došli su i isključili su je.

Pošto ne uspevam da nađem posao, a nemam odakle da platim, očigledno ću do daljnjeg biti offline.

Stoga, dragi moji i drage moje - bilo je divno družiti se sa vama, ali do daljnjeg, mene ovde neće biti. Osim povremeno, kad me, kao sada neka dobra duša iz komšiluka pusti da privirim u virtuelni svet.

Ako uopšte budem sposobna da odem do komšiluka.

Neopisivo sam tužna i osećam se užasno.

Ljubim vas sve.

Vaša, mlekac.

P.S.

Ako neko ima plinski rešo da mi pozajmi, biću mu večno zahvalna.

i rado ga se sećam, počesto izjavljuje naš prijatelj na večernjim sedeljkama u vreme koje bi moglo biti skladnije prirodnim nagonima iskorišćeno, samo kad naša kuća ne bi hronično izgledala kao železnička stanica u trenucima masovne evakuacije stanovništva pred blagovremeno najavljenim pogromom. Ili – džabe ste se ponadali, uprkos naslovu u ovoj priči će biti mnogo manje seksa no što ste očekivali. Što je uostalom i na žalost u skladu sa roditeljskom svakodnevicom koja, ograničena nusproizvodima seksa, pomenutu disciplinu svodi na stresni minimum.

Pod izgovorom da ima važne poslovne razgovore u Beču, Žmu je juče otputovao na pomenutu destinaciju, a u bekstvu je uspeo sa sobom da povede i Prestolonaslednika koji je u međuvremenu avanzovao u Studenta. Žmu i Student, čija se evakuacija u Beč bazirala na navodnim potrebama da uči i studira, su sa sobom poveli i mačku Maricu, koja nit u Beču ima zakazane sastanke sa bankarima, niti ispite u januarskom roku. Tom operacijom se od ostataka sarme, koji se na balkonu smrzavaju već dan dvanaesti, spasilo troje članova naše porodice, brojčano konkurentne sabranim delima plodnijeg pisca.

Apelacioni sud je u obrazloženju presude naveo da je Taton nameravao još dugo da živi

BEOGRAD, 26. januar 2012, (Njuz) – Apelacioni sud u Beogradu doneo je ranije danas odluku da se Brisu Tatonu produži život za 17 godina, prenose agencije.

Sve znam. I da je finansijska kriza. I da šta će mi to. I da već imam tonu, tonu i po. Znam i da me ukućani, a bogami i bliža okolina, gledaju sa lakim podsmehom, kao rovitog pacijenta, koji sa izdresiranim osmehom »Izlečio sam se, jesam majkemi« ide tankom žicom, štiklom nagnutom ka opsesiji protiv koje tableta nema. Najgore je što u njihovim očima sa tri bore osmeha u uglu, vidim navodno razumevanje. Oni kao shvataju kako je meni, jes' im godinama nerazumljivo, ali vole oni mene, neka sam i takva.

Za to vreme ja se krećem korakom lečenog, a neizlečenog bića, koje zlotvori trgovački dovode u neizdrž na samom kraju skoro godišnje apstinencije. Da ne bi bilo nesporazuma, popalili su cakliće i svetliće, kojima ne samo da mame mene, nego će garant da stignu i posetioci iz svemira, koji već danima ne mogu da spavaju od svetlećih perpetuum telegrama, na temu proslave predstojećih potrošačkih praznika.