Tu smo. Svi na broju. Brojali smo se par puta i još nekoliko za svaki slučaj i utvrđeno je da je sve kao što treba. Kontuzovano. Uspeli smo da dočekamo Novu Godinu po svim pravilima dobrog dočeka, promenivši usput planove tako da zavaramo tragove po kojima smo pokušavali da pratimo sami sebe. I ne samo to, uspeli smo da se probijemo i kroz prvi dan Nove Godine. A on nije šala.

Znam. Znam da ste je voleli, a da sada je volite sve manje. Znam i da ste nekada slušali svaku njenu reč, jedva je čekali, a sada za nju retko lepu reč nađete. Znam da ste joj verovali, a sada verujete da vas je baš ona razočarala. Znam i da se ovakve stvari ne pišu za rođendanski dan, ali mi smo je pravili zato da ona bude mesto gde ćemo moći da govorimo, pišemo, radimo ono što se drugde tada nije ni moglo ni smelo. Sem na Devedestdvojci. Na Radiju B92 koji danas slavi 25. rođendan.

Možete da ga ne volite, možete svašta da pričate, ali ja sam i dalje ponosna na to što sam bila među onima koji su pravili i napravili Radio B92. Ako nekoga boli to što nije sada onakav kakav je bio, onakav kakav smo želeli da bude, onakav kakav bi trebalo da jeste, boli mene i sve one koji su mu posvetili godine života, radeći na njemu i van onoga što se drugde radnim vremenom zove.

Ponosna sam na sve njih koji su ga voleli za koje je taj radio bio drugo ja. Ponosna na vreme koje je pokazalo da su na njemu radili dobri, kreativni, pametni ljudi, hrabri ljudi koji su i van radija bili ili jesu važni za ovu zemlju. Na Radio B92 su dolazili ljudi koji su želeli da rade drugačije, bolje, koji su na njemu tražili prostore kojih nigde drugde nije bilo. Zbog toga danas tako puno ljudi koji nešto znače u svojoj biografiji nose ime Radija B92.

Taj radio i ti ljudi su bili, i mahom i ostali, više od prijatelja. Zato što smo živeli zajedno, u redakciji smo provodili više vremena no u svojim kućama, znali smo sve o svakome, slavili smo zajedno rođendane, venčanja, položene ispite, dobro urađene poslove, prve rođene »redakcijske« bebe...Radili smo, u početku, pomoću štapa i kanapa, drugi su bili veliki, podržavani, iskusni, imali su sve što smo mi, »oni klinci«, mogli samo da sanjamo. Sve sem hrabrosti da budu više i da rastu svakog dana, uporno i sa dubokom verom da može još bolje.

To je bio radio na kome smo učili da budemo novinari, urednici, tonci, radio koji je rastao svakog dana zato što smo u njega ulagali i više no što smo znali da smemo ili umemo.

Zbog toga, svima onima koji smo ovaj radio pravili, koji smo za njega živeli, voleli ga, bili i ostali ponosni na njega – srećan rođendan!

Ekskluzivno iz Brisela javlja moj drug, kolega i sapatnik, Dejan Anastasijević:

Pronadjeni nestali novinari

BRISEL, 20. aprila 2048  - U parku na briselskom trgu SSuman, gde je sedisste vechine evropskih institucija, danas je otkrivena masovna grobnica u kojoj je nadjeno visse destina skeleta, nekoliko prastarih kamera i trule belezznice.

Iako forenziccari joss rade na utvrdjivanju identiteta zzrtava, pretpostavlja se da se da je recc o grupi novinara sa Zapadnog Balkana koji su pratili dijalog Beograda i Prisstine sredinom druge decenije ovog veka.

U selo su Cigani retko dolazili. Romi nikada, jer niko ih tada nije tako zvao. Doduše, nisu ih zvali ni Ciganima, nego »Firaunima« ili »Biberanima«. Ovo drugo ime se meni mnogo svidjalo, bilo je lepo, sićahno i mrko kotrljajuće.  Reč »Ciganin« se koristila samo u raznoraznim pridevima, mahom negativnog ili podrugljivog karaktera. Ukratko, oni

Noćas je umro Mate Parlov. Mate Parlov je bio delić mog nesportskog TV detinjstva. Zajedno sa Znanjem-Imanjem, koje je uvek mirisalo na nedeljnu supu i u kome je gospodin Zaharije Trnavčević žonglirao hibridima i semenjem, dok su se pozadi u horizont ulivale brazde. Tu su bili i Otpisani, odmah posle večernjeg, nedeljnog kupanja. U borbu protiv okupatora svake nedelje uveče upuštala sam se skuvanih vrhova prstiju, kože crvene od temeljitog ribanja

Ima tako dana, ustanu na levu nogu i sve ćopajući ripaju po slučajno izabranom ljudskom objektu, sve dok ne svane noć njihovog sledbenika ili se prosto umore i dozlogrde sami sebi. Tih i takvih dana na njihovu danju svetlost isplivava moje sukobljavanje sa takozvanim jednostavnim stvarima. Da se razumemo, jednostavne stvari zapravo ni ne postoje, to je prosto pokušaj prevare u cilju zatiranja samopouzdanja kod ljudskih jedinki. Mada može i grupno da radi. Baš tada se pokaže kako teorije zavera uopšte nisu teorije i da je sve to tako stvarno da stvarnije ne može biti, jedino što je maskirano u takvu tupavost da se onda ona nakalemi žrtvi, a zaverenik samo ručice trlja.

U ponoć prezrelog leta, kada vrućina uhvati mrak za gušu, pojavljivala se utvara crnja od senke noći. Kretala se tiho, jedva čujno stružući nogama po utabanom zemljanom podu, povremeno sikćući na neočekivane udarce retkog nameštaja.

„Volim te ćopavu“, rekao mi je Žmu i pogledao me s visine samilosno. Ovo „s visine“ nije bilo teško izvesti, jer od subote jedna od moje dve noge i ja ležimo poduprte jastucima. Toliko se vuče to ležanje i mirovanje na kauču da sam sasvim sigurna da će pilići uskoro da se izlegnu. Što se tiče prideva „ćopava“, tu se ljubav podrazumeva, jer je pomenuti odavno potpisao da će me voleti i u dobru i u ćopavosti. „Samilosno“ se manje odnosilo na moju fazu pundravaca u frasu od mirovanja, a mahom na činjenicu da mi je danas promocija knjige „Zovem se Mama 2“ koju sam jedva čekala i po prvi put je dočekala – ćopava.

U petak, 22. Aprila u 18 časova, počeće prvi književni maraton, »Beogradski čitač«. Kao što mu ime kaže, biće održan pored skulpture Beogradskog čitača, odnosno čitačice, u Čuburskom parku. Maraton će trajati 24 sata, sve do 23. aprila, kada se u svetu obeležava Svetski dan knjige. Na ovaj maraton su pozvani svi poznati i nepoznati pisci i pesnici, svi oni koji su već objavili knjige, ali i oni koji to tek nameravaju da urade. Da bi ste učestvovali u književnom maratonu, potrebno je samo da se prijavite na beogradskicitac24h@gmail.com

Tokom popodneva, u Njujorku, počeli su direktni pregovori Beograda i Prištine, o statusu Kosova. Kol'ko se čuje, dve strane će, današnje vreme, iskoristiti za predstavljanje svog stava o statusu. Beograd insistira na suštinskoj autonomiji, a predstavnici Kosova dolaze sa dokumentom o međudržavnim odnosima Srbije i Kosova.

Obe delegacije su već dva dana na vegeterijanskoj prehrani. Crveno meso je ukinuto, a i beli šećer. Zidovi kancelarije UN, u kojoj se pregovori vode, su obloženi madracima, bez dugmića. Delegacijama je, u kancelariju, zabranjeno unošenje oštrih