Stavili su me na zadnje sedište. Oni su seli napred. Njih dvoje. Dve bebe, od kojih je ona za volanom bila najbebastija od svih. Neko joj je dao vozačku dozvolu. Zapravo, već dve naše bebe su dobile vozačku dozvolu, a ona srednja je odlučila da to odradi kasnije. Tokom studiranja. Inače, bebe u današnja vremena i studiraju. Ali je to manje bolno od toga što ih država pušta da voze automobile naokolo. I to one prave, ne na pedale. One koji imaju zadnja sedišta, uglavnom za decu predviđena. E, na to sedište su me stavili, sa pogledom na prednje položaje otpozadi.

U dobra stara vremena se lepo znalo kako izgleda kontinentalna klima. Za peticu iz poznavanja naročito prirode i manje društva je zimi bilo hladno,  laste su donosile proleće, leta su bila izdržljivo topla, a jeseni naravno blagodarno bogate. Onda je odnekud stiglo globalno zagrevanje praćeno toplim gredama, rupama koje su na nebu probušili frižideri i dezodoransi, večni ledovi na naslovnim stranama su počeli da cure. Ko je znao i umeo se koliko odmah ugradio u unovčavanja najavljenog sumanutog leta koje je u to ime počelo da udara nasumice, gde stigne, i iz sve snage. Zbog toga je zima odlučila da pokaže zube sve do sedmica. Zauzvrat je kontinentalna klima odlučila da dobije nervni slom i svede se na dva godišnja doba, one prolećno-jesenje međusezone je ukinula do daljnjeg.

Delfsko proročište je odlučilo da zatvori svoja vrata kada je neprihvatljivo skočila cena halucinogenih supstanci na otvorenom tržištu. Do tada su njegove službenice živele mirno i bogato, uslužujući brojnu klijentelu nemuštim izjavama, koje su i dan danas stručna podloga brojnim političarima.  Jeste da se oni ne ljuljuškaju u dimnim izmaglicama, obučeni u crne stoljnjake, ali na načinu na koji iznose svoja smatranja, delfske proročice bi mogle samo da im pozavide.

Ukratko, posle niza godina tokom kojih su vidovite radnice zbunjivale generacije kraljeva, vojskovođa ili uopšte radoznalih bogataša, sindikat delfskih proročica je odlučio da udari rajber na svoje preduzeće, uz preporuku radnicama da posao nastave samostalno. Tako su kroz vekove počele da se smucaju posmatračice budućnosti, koje je pre svega krasio i krasi nemušti govor. Ipak, ostala je nepisana tradicija tajnog sastajanja, u cilju razmene stručnih iskustava. Naravno, na najmanje očekivanim mestima, konspiracije radi.

Hvala Cole!

Nije da nisam znala, dobila sam, pre jedno mesec dana, opširno obaveštenje i buduće uputstvo za upotrebu, ali priznajem da je terminologija takva, da mi je koncentracija pala posle trećeg pasusa...ja mogu da vam opišem šta god poželite, volj'

U sitne noćne sate ljubav mog života mi je gurnula lakat u usta. Uzvratila sam kolenom u levi bubreg.

- Dragulju moj, da li bi se malo makla ka kanti za đubre?

- Naravno da ne bih, smislu postojanja mog, trule ljuske od krompira su mi već u kosi.

- Ti za koju srce moje kuca, ubiše me tablete za pranje sudova, prosule su mi se pod leđa.

- Znam gospodaru emocija mojih, ali sifon mi udara u krsta.

- Sunce neba mog, ne bi li mi ipak mogli da spavamo u našem krevetu, umesto pod lavaboom?

- Ne, ne bi mogli, mužu i gospodaru moj, tamo već spava pas.

- Zvezdo oka mog, a kako stoji stvar sa njegovom korpom?

- Odlično, jedino zlato moje, tamo hrče mačak.

- Dragocenosti moja, a balkon?

- Mišiću moj plišani, tamo su već kiseli kupus i pingvini.

- Lahoru mirisni, a kauč?

- Lepoto moja oči zaslepljujuća, tamo je druga mačka.

- Onda ništa, ljubičice moja plava, samo ako bi ipak mogla da mi izvadiš svoje koleno iz krajnika...i pazi, curi ti jogurt za vrat...

Ovo više ovako ne može, neki red bi ipak trebalo zavesti. Satovi upravo tome i služe, da makar naizgled uspeju da kazaljkama i brojkama savladaju nesavladivu relativnost vremena. Jasno je meni da je vreme čudo od pojave, da nije uopšte takvo kakvo nama izgleda, da u njemu žive rupe, da ono živi u rupama, da se uvija i previja, da vara i laže, uopšte da je relativna pojava do te mere da je i sama reč »relativnost« za njega jadan pokušaj sputavanja. Sve je to meni jasno, ali ja bih da znam koliko je makar i lažnih sati. I minuta. Dva puta godišnje vreme u našem stanu korist opštu paniku, otima se na slobodu i divlja par dana dok ne uspemo nekako da ga savatamo, makar kobajagi, ali ipak dovoljno funkcionalno.

Operacija visokog rizika ušla je u svoj deo drugi kada su Naši: Šefik, Nermin, Jasmin, nepoznati moler i hevimetal plakardžija priveli kraju aranžiranje budućeg gnezda za bivanje Babe i Dede. Od tog trenutka počinje akcija visokog napona, u kojoj ja i dalje dužim ljudski faktor, pre svega objekte seljenja, a Žmu se povlači u filozofske dubine razmatranja tog jezičkog i demografskog pojma.

Pobednica tendera je kuma. Misteriozna Kuma Novosacka koja je bočno, mejlovskim putem, na spisku svojih predloga poslala i pobednički. Isti nije ušao u uži izbor, nego je iz zasede sačekao da se ja izbečim od nespavanja i dočekavši svojih pet minuta pobedio, iskoristivši najavljenu subjektivnost u raspisanom tenderu. Uz prateće događaje...a oni su, od reči do reči, bili sledeće vrste:

Matorim, nema druge. A, ako se nastavi ovaj maltretman, omatoriću i pre roka. Postaću nadžak baba sa najvećim zadovoljstvom. Zatvoriću toleranciju u podrum. Pustiću brkove. Ignorisaću depilaciju, uštedeću na hulahopkama. S malo sreće ću i da ogluvim. Jednoglasno ću deklaracijom usvojiti rečenicu kojom ću da preciziram svoje muzičke stavove: »Sve, sve, ali kakve veze ovo s muzikom ima..?«