Fragmenti tekstova u “novonastalim” okolnostima 

● Cena koja se za ignorisanje i negiranje istorijskih grešaka plaća uvek je visoka. S tim što su računi za ponavljanje grešaka svaki put sve teži, dramatičniji i posledično dalekosežniji. Cena koja nam se u vidu skupštinske Rezolucije i najava diplomatskih sukobljavanja vladajuće Srbije (čitaj:Koštunice) sa državama koje bi priznale nezavisnost Kosova upravo ispostavlja jeste cena gubljenja perspektive ovog društva (čitaj: njegove evropske budućnosti).  

● Posledica gubljenja te perspektive jeste i radikalizacija Srbije, odnosno  njeno guranje u naručje Tomislava Nikolića i Srpske radikalne stranke. Bez ideje, bez vizije, bez jasnog političkog plana ili makar liste prioriteta vlast u Srbiji proteklih godina najuspešnija je bila u negiranju realnosti. Sve postoji osim stvarnosti, i sve je bilo preče od iste. Kultura pamćenja za koju je odgovorna društvena elita jedne zemlje ovde ne postoji ─ baš kao što još uvek ne postoji ni sama društvena elita. 

Радоје Домановић

РАЗМИШЉАЊЕ ЈЕДНОГ ОБИЧНОГ СРПСКОГ ВОЛА

Код нас има људи са врло великим положајима који ништа не мисле, а у накнаду за то, или можда из других разлога, почео је размишљати један обичан сељачки во, који се ништа не разликује од осталих српских волова. Бог ће знати шта је било да се тај генијални брав одважи на тако дрско предузеће - мишљење, јер се досад доказало да се од тог несрећног заната у Србији само могло имати штете:

- Чиме се поноси мој газда и остали његови суграђани, Срби? Зашто толико дижу главе и с надувеном гордошћу и презрењем гледају на мој род?... Поносе се отаџбином, поносе се тиме што им је милостива судбина доделила да се роде овде у Србији. Па и мене је мајка отелила овде у Србији, и не само да је ово отаџбина моја и оца мога, већ су и моји стари као и њихови, сви заједно, прешли у ове крајеве још из старе словенске постојбине. Па нико од нас волова не осећаше понос због тога, већ смо се ми увек поносили тиме који више терета узбрдо може повући, а ниједан во до данас не рече неком швапском волу: „Шта ти хоћеш, ја сам српски во, моја је отаџбина поносна земља Србија, ту су се отелили сви моји стари, ту су, у овој земљи, и гробови предака мојих.“ Боже сачувај, тиме се ми никад нисмо поносили, то нам ни на ум није падало, а ето се они и тиме поносе.

A sada pamet u glavu, i nema više nijednog osnova za pitanja tipa: da li ćemo uspeti da iskoristimo ovu šansu!

Ko će ako ne mi - i kada ako ne sad!?

Na izborima koji nam predstoje nije reč samo o izboru novog predsednika/ce - reč je i o izboru vrednosnog sistema, o izboru veka u kojem želimo da živimo!

Elem, znate, dođe svakome dan kad vam nije ni do čega. Ja danas raspizdio koleno tako da gotovo da ne mogu da hodam. Odmaram u krevetu uz svoju omiljenu igračku – vrtim TV kanale, poprilično bezvoljno, kad u jednom trenutku: eto ti i njega! 

Poznata frizura, poznati falsetić, poznati, blago zamućeni pogled, poznato sasvim jedinstveno vrskanje, naravno: jedan je Đorđe! Znam, nije mali broj onih koji će sada reći: jao, ne opet – šta si se navrz'o na tog Đorđa kao smrt na babu... i tako to... Elem, ja se navrz'o na Đorđa a Đorđe se ─ patriotski, a kako bi drugačije ─ navrz'o na BlogB92! 

Kako reagovati na grubost i prostotu, na bahatost koju smo, bar u ovoj zemlji, tako dobro upoznali da na njen otužno-bljutavi ukus, ukoliko ste iole pristojni ne možete da reagujete drugačije nego mučninom. Naravno, našom mučninom ili pak pristojnošću ne rešava se ništa. Oni koji bi, da je pameti, odavno već morali da budu politički mrtvaci ─ poslednjih meseci i dana opet izlaze iz svojih sanduka i kidišu na poslednja utočišta ljudskog dostojanstva i zdravog razuma u ovoj nesrećnoj i poniženoj zemlji.

Ideološki vampiri nahranjeni (mito)manijom vlastite (nacionalne) veličine usudili su se da po drugi put spreče pokušaj promocije Peščanika. Ono što u tom kontekstu valja da se zapitamo jeste: dokle ćemo to više da dopuštamo i da trpimo?! Ima li granica mazohizmu (građanske) Srbije koja i dalje dopušta da njenu institucionalnu moralnu vertikalu predstavlja dobro uhodani trojac bez kormilara: Velimir Ilić ─ Dejan Mihajlov ─ Aleksandar Tijanić.

Oduvek smo bili na suprotnim stranama. Voleo bih da tako i ostane. Prema meni uvek je bila sumnjičava, krajnje nepoverljiva, ponekad otvoreno neprijateljska ─ ja sam, koliko sam mogao, pokušavao da budem ravnodušan. Sve u svemu znamo se još od detinjstva, nikad se nismo sasvim lepo slagali i oboje smo u tome prilično uživali. Što se mene tiče, trajno nas je udaljila njena neverovatna doza nemilosrdne grubosti, isključivosti, sklonosti ka iživljavanju nad neistomišljenicima, brojčano slabijima, podređenima,..., tek, svima onima prema kojima sam ─ zbog takvog njenog odnosa ─ osećao naklonost i slabost. Zbog nje i njene drskosti često sam bio na pogrešnim stranama. Tek, bilo mi je bitno da distanca između nas ostane jasno vidljiva.   

Naizgled ženskog roda, u svojoj suštini ona je prilično aseksualna ─ interesuje je isključivo i jedino moć! Kada mislim o našem odnosu, najčešće, setim se Danila Kiša i njegovog Časa anatomije: To nije stoga što gospoda od fermana i ukaza ne razumeju to što ja govorim i pišem, nego su ti nesporazumi drugačije prirode: ja sa tom gospodom ne govorim zaista istim jezikom na jednom drugom planu: intelektualnom i moralnom, i ja toj gospodi ne dajem za pravo da mi određuju norme, ni jezičke, ni književne, ni moralne. Mi zaista ne govorimo istim jezikom!

Nema ničeg istinitijeg od slike mučnine koja čoveka guši, i ništa čoveka ne guši više od prizora ljudske niskosti... Herman Broh 

Kada ste poslednji put čuli neku dobru vest!? 

Od ovog banalno-patetičnog pitanja ovde se danas beži više nego ikad. Srpsko društvo koje već dugo korača na opasnoj ivici između melanholije, depresije i totalnog beznađa jeste društvo sa totalno razorenim sistemom vrednosti. Učestali napadi i pretnje novinarima, ekstremistički skupovi, zabrane tribina, pravljenje spiskova nepodobnih, medijske harange koje se sprovode nad političkim protivnicima, nastojanja da se zatre svaka alternativa praćena neviđenom bahatošću i primitivizmom ljudi koji danas vladaju ovom zemljom uslovila je situaciju u kojoj lako zaključujemo da na mentalnom planu devedesete i dalje traju.

To se (uvek) dešava negde drugde. Ili nekom drugom. Svejedno. Zbog čega ja da se mešam – čim ga toliko mrze mora da je (nešto) kriv. Ako nije kriv nema razloga da se brine. Mislim, vidim ja da ženu/čoveka konstantno maltretiraju bez ikakvog razloga... ali šta sad ja tu mogu: a) imam decu, b) blizu sam penzije, c) ne bih da sebi komplikujem život, d) šta sad ima ja tu da se mešam – mislim toliko nas ovde ima: zašto ne reaguju drugi!?

Navedeni sindom poslušnih crva, i još ponešto, učinili su da naša zemlja postane jedan od svetskih rekordera po učestalosti pojave koja se identifikuje (u našem javnom životu sve prisutnijim) terminom mobbinga! Ili, jednostavnije rečeno, krivičnim delom zlostavljanja, šikaniranja, napastvovanja, pretnji ili (bilo fizičkih ili psihičkih) maltretiranja na radnom mestu.

Hajde, malo bolje razmislite pa mi onda kažite koliko po vama u ovoj i ovakvoj Srbiji ima ljudi koji se bave nekim javnim poslom a da u istom ne vide neki ekskluzivan lični interes. Koliko njih se bavi zaštitom građanki i građana, javnog interesa, morala, tržišta, države, profesionalne etike,... Ako ste sagli glave i brojite prste, ja, evo, recimo, za početak mogu da pripomognem: Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije.

Sindrom Diznijeve kokoške ili zašto društvo u Srbiji

još ne pristaje da postane demokratsko...

Č.J. je ugrožen zbog ideje koju zastupa, zbog toga što se razlikuje, zato što ne pristaje, što ne kohabitira, što ne pravi neprincipijelne koalicije, što drži do suštine... U Srbiji koju prekriva samrtnička ozbiljnost, kojom danas vlada, kako primećuje Basara, upravni odbor pogrebnog preduzeća, čiji ministri ne poštuju zakon, čija Vlada ne poštuje Ustav, građanin Č.J. usudio se da se razlikuje ─ i to je njegov najveći "zločin".