Pronađite grešku: 

  

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

U intervjuu listu Blic Uslov SPS: Kraj progona porodice Milošević od srede 28.maja potpredsednik SPS-a Milutin Mrkonjić izjavio je sledeće:

Mi tražimo realizaciju našeg programa. I nisu nam bitna dva ili 18 ministarstava, već samo ko je u stanju da realizuje program koji imamo. Međutim, preduslov bilo koje priče za nas je da prestane progon porodice Milošević i da se oslobodi Dragoljub Milanović.

Navedenom izjavom visoki funkcioner reformisane Socijalističke partije Srbije pozvao je na nepoštovanje sledećih odredbi važećeg Ustava Republike Srbije:

Postoji li Srbija i život u njoj izvan kruga dvojke ─ i da li Beograd razmišlja o tome da većina Srbije upravo njega danas vidi kao simbol i simptom vlastitog propadanja. Ma kako ovakvo razmišljanje bilo osnovano ili ne, činjenjica je da je ono veoma često. Dve trećine budžeta Srbije troši se u Beogradu, jednako kao što se i sve odluke vezane za ostatak Srbije donose upravo tu. Krug dvojke i ostatak Srbije ne pripadaju istom vremenu i često tako tragično ne razumeju jedno drugo. 

Da ne bude zabune i ja sam živeo u Beogradu dosta dugo, i mnogo volim taj grad. Taj moj lični Beograd niko ne može da oduzme ─ ipak, ne mogu a da ne citiram i reči koje je početkom godine izrekao Magični Ćira, sarkastično primetivši da: Kad bi danas bombardovali Beograd, zbog političkih pizdarija i kvazidiplomatije naše i ostalih vlada, ljudima iz srpske provincije, iz tzv. unutrašnjosti bilo bi toplo oko srca. Rekli bi da je Beograd to i zaslužio...

Svako ko je večeras gledao upravo okončan TV duel novinara RTS-a Zorana Stanojevića i predsednika Liberalno demokratske partije Čedomira Jovanovića, mogao je uživo da vidi šta znači priča o povratku u devedesete. S tim što je, moram primetiti, čak i u TV Bastilji bilo više obzira, morala, svesti o neophodnosti makar i minimalnog poštovanja etičkog kodeksa u novinarstvu nego što je to večeras bio slučaj s voditeljem emisije Izbori u Srbiji – Odluka 2008.

Šteta je što naspram Čedomira Jovanovića nije sedeo lično Aleksandar Tijanić, umesto što je poslao teledirigovanog pajaca s unapred spremljenim pitanjima (btw. da li ste primetili da kamera uopšte nije snimala drugo uvo ovoga što sebe naziva novinarom ─ da li je Tijanićev mali možda imao bubicu u uhu?!).

Priča o vrednosnom sistemu kao ključnoj izbornoj temi u našem društvu nije previše popularna. S izuzetkom Liberalno demokratske partije, pojedinih nevladinih organizacija, par novinara, lista Republika i našeg Bloga njom se gotovo niko ozbiljnije i ne bavi. Naravno, priča o vrednosnom sistemu je priča o odgovornosti i to o onoj vrsti političke odgovornosti koja ne dopušta uzmak niti pak ikome pruža mogućnost za aboliciju ─ bilo za činjenja ili pak nečinjenja, bilo za koalicije, kohabitacije ili pak neprincipijelne ustupke.

 

 

... не знам само шта ће им овај у средини...

баш им (нам) некако квари угођај...

“Svi smo mi imali pomalo Miloševića u sebi. Da mi nismo bili takvi, ne bi bilo ni Miloševića. On je posledica društva. Kao Hitler u Nemačkoj , posledica slabog društva. A društvo smo mi: i opozicija, i Crkva, i intelektualci“...

Citirana misao Zorana Đinđića, kao ideja vodilja one Srbije koja ─ uprkos kako unutrašnjim nepovoljnim okolnostima tako i katastrofalnim greškama međunarodne zajednice ─ još uvek ima hrabrosti i snage da stane pred ogledalo i uzroke slabosti i vlastitih poraza potraži i pronađe u sebi. Opet, parafrazirajući Đinđića, dolazimo do jednostavnog zaključka da ni Srbija današnjice ne može da se promeni ukoliko mi ostanemo isti.

Istina je, dakle, prilično surova i jasna – i ogledalo pred koje treba da stanemo prilično deprimirajuće. Obaznađeno, poraženo i ne bez vlastitih zasluga poniženo društvo u kom živimo personifikuje upravo Drekavac na njenom čelu. Efemeran, licemeran, opasan i trom,..., on je izraz društva koje nema ni hrabrosti ni volje da počne da se menja. Društva koje će, opet zarad nesnalaženja u realnosti i vlastitih slabosti radije pristati na samouništenje nego na suočenje.

najlepše je ne biti prisutan

milutinu petroviću,
povodom jednog započetog razgovora...

 

Kad god se povede reč o Zoranu Đinđiću ja se najpre setim onog snimka kada Zoran u kampanji Srbija na dobrom putu nekom mladom čoveku, nebitno u kom gradu, govori o Životu i, između ostalog, kaže: "Znate, Život je čudo", u tom trenutku gotovo se zaplakavši... Taj snimak i budućnost o kojoj je tako često pričao meni su uvek prve asocijacije na dr Zorana Đinđića. Upravo zbog toga kad govorim o njemu zapravo govorim o budućnosti – budućnost je reč sa kojom je najviše operisao i koju i dan danas najčešće izgovaramo kad god se spomene njegovo ime. Sve njegove misli, energija, životno, političko i filozofsko iskustvo bilo je okrenuto upravo ka budućnosti. U ime te budućnosti Zoran je ponekad lakonski znao da se odnosi prema problemima i opasnostima nasleđenim iz prošlosti s kojom se suočavao na svakom koraku. Idući u susret problemima, Đinđić nije želeo da se više no što je bilo neophodno bavi tim zlobnim, šićardžijskim, nazadnjačkim, palanačkim mentalitetom s kojim se svakodnevno suočavao.

Dvadeset godina ovom zemljom vlada se stvaranjem paranoje, masovno poželjnih laži i kolektivnih halucinacija ─ tako je i jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova iskorišćeno kao povod za nacionalnu homogenizaciju sličnu onoj kojoj smo prisustvovali devedesetih godina.

Pitaćete, pa dobro: šta u takvoj situaciji (treba da) radi odgovorna vlast?!
Odgovorna vlast prevashodno brine o budućnosti!