IN MEMORIAM: Jaroslav Supek (1952 ─ 2009)

Multimedijalni umetnik i književnik Jaroslav Supek nakon kraće bolesti preminuo je 9. jula u novosadskoj bolnici.

Kao jedan od naših najznačajnijih istraživača na polju novih umetnosti Jaroslav Supek (umetnik, stvaralac, teoretičar) na jugoslovenskoj i srpskoj art sceni bio je prisutan gotovo četiri decenije. Bavio se konceptualnom umetnošću, književnošću, (vizuelnom) poezijom, mail artom, performansom, instalacijama i umetničkim akcijama (hodanja, spavanja,...) i dr. Izlagao na više stotina grupnih i desetak samostalnih izložbi.
Radovi mu se nalaze u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine kao i brojnim privatnim kolekcijama. Objavio je sedam knjiga. Napisao mnogo više.

Poslednji veliki Supekov umetnički projekat bio je Suva planina ─ Zaplanje (Umetnička događanja). Započeo ga je 1995.godine i izvodio praktično sve do svoje smrti. Kao aktivan pobornik dematerijalizacije umetničkog objekta i postobjektnih pojava nove umetničke prakse 70-ih, stavljajući naglasak na ličnim iskustvima, u projektu Suva planina Jaroslav odlazak na planinu praktikuje u funkciji zauzimanja stava: prema društvu, veri, sujeverju, umetničkim i ostalim institucijama moći ─ baš kao i prema vlastitoj umetnosti. 

Dugoročno gledano na pravni, politički, ali pre svega na MORALNI POREDAK jednog društva ništa ne deluje poraznije i razornije koliko postojanje ideje/svesti o nekažnjivosti i isplativosti zločina. Stvari su prilično jasne: vladavina prava i zadovoljenje pravde preduslovi su stvaranja zdravog, stabilnog i prosperitetnog društva. Ukoliko isto izostane ─ posledica je zakonska nesigurnost i moralna zapuštenost. Pogađate već u današnjoj Srbiji na delu je svojevrsna simbioza navedenog. Slabost srpske demokratije ni u jednoj oblasti nije izražena toliko koliko u nedostatku sposobnosti i potencijala našeg društva i institucija da se inicira započinjanje procesa lustracije.

Iako je priča o lustraciji zauzimala značajno mesto u brojnim političkim kampanjama ─ kako bi izbori prošli ista je silazila sa političkih agendi i bila jednostavno zaboravljana. U Srbiji danas ovom temom bavi se nekoliko listova, par organizacija koje se bave ljudskim pravima, dva veb sajta i po jedna TV i radio emisija. Umesto dileme na koji bi se vremenski period lustracija odnosila: na vreme od 1945.godine ili od trenutka dolaska na vlast režima Slobodana Miloševića ─ priča je tendenciozno skrenuta na odgonetanje da li je lustracija u Srbiji uopšte moguća, s podrazumevajućim negativnim odgovorom. Međutim, da li je baš tako?

Mesta simboličkog (istorijskog) pamćenja ili (poželjnog) kulturnog zaborava...

Pitanje spomeničkih skulptura u javnom prostoru (u daljem tekstu: spomenika) poslednjih godina reaktuelizovano je nizom afera koje, još jednom, dokazuju da društvo bez izgrađenog kulturnog obrasca, strategije, identiteta – jeste društvo osuđeno da tumara, čineći uvek iste greške u kojima kultura (spomenici posebno) postaje sredstvo manipulacije, ili pak polje iskazivanja političke bahatosti i ničim ograničene moći. Podizani po principu: političar na vlasti, mimo svih procedura ili pak uz provizorijum istih, po vlastitom nahođenju izabere/pronađe umetnika, po pravilu "našeg čoveka koji to zna da uradi", zatim iz gradske / pokrajinske / republičke kase (koja je već pri ruci) prebaci novce tamo di treba i stvar je rešena! Na ovaj način – umesto simboličkih mesta koja odražavaju one (stožerne) vrednosti koje u jednom društvu jesu uzorne, samim tim i nesporne ─ spomenici postaju poprišta stalnih sukoba, podela i najprizemnijih političarenja koja, neretko, prete da eskaliraju i u nešto opasnije.

Povodom drugog izdanja knjige Latinka Perović – Snaga lične odgovornosti, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2008.

U srpskoj istoriografiji, sklonoj upodobljavanju trenutnim političkim potrebama, mitomaniji, improvizacijama i instrumentalizacijama – ličnost Latinke Perović od onih je ličnosti od ugleda i integriteta koje doprinose očuvanju digniteta profesije, ali i osvešćenju o tome da istorijski procesi nisu niti mogu biti jednoznačni ili jednodimenzionalni. Takođe, Latinkin slučaj poseban je i po činjenici da je u našoj nauci, kulturi ili politici malo ličnosti za koje se može tvrditi da su u toj meri ostvarile organsko jedinstvo s vlastitim delom.

Već svojom pojavom na javnoj i političkoj sceni, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina XX veka, unutar tadašnje komunističke nomenklature Latinka Perović, zajedno sa Markom Nikezićem, bila je oličenje novog tipa političara koji se zalagao za dogovore i istorijski kompromis kao način rešavanja problema među jugoslovenskim narodima – baš kao i za modernu privredu po zapadnom modelu koja bi, dakako, podrazumevala povlačenje komandne uloge politike iz privredne sfere. Već od tih, ranih dana, pa sve do danas cilj Latinkinog dela, ali i samog života njegove autorke, bila je i ostala Moderna Srbija.

I Velimir, i Miladin, i Srboljub, i Kosovo, i Rusija, i EU, i Kina!
Ili ništa – na manje ne pristajemo!!!

 

Sposobnost ili nesposobnost društva da jasno artikuliše i odbrani vlastiti vrednosni sistem direktno je srazmerna meri dopuštenosti različitih oblika ekstremističkih ponašanja u istom. Nedavni događaji, prvo u Skupštini Srbije potom i na ulicama Novog Sada, pokazuju da srpsko društvo i njegova tzv. politička elita, nažalost još nemaju potrebnu meru hrabrosti i odlučnosti u odbrani civilizacijskih tekovina koje se u zrelim, odgovornim društvima, naprosto podrazumevaju. Slabo društvo, logično, ohrabrenje je različitim oblicima ekstremizama na (nesmetano) delovanje. Slabo i neodlučno društvo permanentno odašilje poruku o isplativosti zločina ─ samim tim i da će isti ostati nesankcionisan.

Otvoreno pismo gradonačelniku Novog Sada Igoru Pavličiću

O ODGOVORNOM DRUŠTVU


Poštovani gospodine Pavličiću,

poslednjih meseci u našem gradu, kao krucijalno i suštinski određujuće nametnuto je pitanje sudbine spomenika Jaši Tomiću – nažalost tome ste i sami značajno doprineli. Kažem nažalost zato što je u celoj stvari sa suštinskih i za grad bitnih tema priča skrenula u ravan dnevnog politikanstva, na momente grotesknog, u svakom slučaju za utemeljenje principa i izgradnju ili revitalizaciju narušenog vrednosnog sistema sasvim neučinkovitog. Prevashodno, propuštena je prilika da se javnost podseti na koji način je navedeni spomenik postavljen. Takođe, dopušteno je da u gradu koji ima toliko nerešenih problema spomenik postane politički dominantno pitanje.

... (LOŠEM) UMETNIČKOM UKUSU I JOŠ PONEČEM...

Zahvaljujući šarenim magazinima tipa Glory, Story i sličnim ne retko imamo prilike i da, kako se to kaže, “zavirimo u stanove poznatih“, to jest budemo svedoci najčešće lošeg umetničkog ukusa srpske (kvazi) elite. U redu, apsurdna postavka tako nešto čini, rekao bih, logičnim: ukoliko je već reč o kvazieliti kakav bi joj ukus bio nego loš? Stvar je, međutim, mnogo ozbiljnija no što se to na prvi pogled možda čini. Ljudi koji su u ovoj zemlji zainteresovani za kupovinu umetničkih dela ─ čast izuzecima, naravno ─ ili nemaju para ili pak ne znaju šta je umetnost. Jedan od legitimnih razloga kupovine slika, jeste zadovoljenje vlastitog lošeg ukusa ali, svakako, i demonstracija materijalne moći. U prevodu ─ kupuje se ono što je najskuplje. S gledišta logike kapitala i to bi verovatno moglo biti ok, po principu čim je skupo za pretpostaviti je da mnogo i vredi, to jest da će ta vrednost vremenom moći samo da raste. I tu se ozbiljnijih zamerki ne bi moglo naći – uostalom, zašto bi ljudi od biznisa morali imati umetnička znanja. Odu lepo u galeriju, vide šta im se sviđa (opet uglavnom ono što je najskuplje) izaberu i plate.

Uostalom, ne ponaša li se tako i čuveni Roman Abramovič koji je nedavno u samo dva dana za dve slike potrošio neverovatnih 120 miliona dolara!

pomalo nostalgičan update jednog starog teksta u četiri i po slike

Slika prva

U filmu Geto – tajni život grada, autora Ivana Markova [1] glavni junak-narator Goran Čavajda – Čavke kroz priču o ličnoj emotivnoj istoriji govori i o istoriji mučnih godina između 1991 i 1995. u kojima se ustoličavao duh provincije koja je, sasvim izvesno, uništila urbani Beograd:

Čavke je roker. O sebi govori kao o pripadniku jedne izgubljenje i potrošene generacije. Ima trideset i tri godine i oseća se prestar da nešto novo započne a premlad da se pomiri sa onim što se dešava. Luta gradom (Beogradom), u koji je pre nekoliko godina beskrajno verovao, posećuje mesta gde se još uvek svira prava muzika, lamentira nad potrošenom energijom i vremenom... Glasno se pita kako je moguće da pobede oni koji nisu bili ni pametniji, ni lepši, ni talentovaniji, pa čak (u početku) ni brojniji. Pri kraju filma Čavke odlazi na jedan koncert tzv, narodne muzike. U sportskoj hali, na čuvenom “Poselu ”, okupilo se desetak hiljada ljudi. Bez mimike, bez ikakvog gesta, Čavke stoji okružen čudnom mešavinom veoma mladih i sredovečnih ljudi, dok najstrašnija muzika pokreće tela lica i gomile. Dok nije došao među njih Čavke nije bio svestan brojnosti i energije ovog paralelnog sveta. Osećao je kako se grad u koji je verovao topi i nestaje... [2] 

A samo petnaestak godina ranije ─ septembra 1979. godine Beograd je dobio svoj prvi kafić Zlatni papagaj, kasnije i desetinu drugih. Period između 1979. i 1985.godine bio je vreme novog shvatanja, tačnije redefinisanja termina: Urbano, Umetnost i Grad.

Teško je poznati život a slikati je lako treba samo započeti posle sve ide samo slaže se jedno na drugo i kada svršiš sliku vidiš da je na njoj šareno sve kavo u životu i da svaka istina ima dva lica.
Ilija Bašičević Bosilj

Posle niza izložbi koje su poslednjih godina održane u svetu (Venecija, Njujork, Cirih, Hajdelrberg) na kojima je Ilija Bašičević Bosilj izlagan zajedno s Pikasom, Kleom ili Klimtom, kao i nakon što ga je ugledni londonski časopis Raw Vision proglasio za jednog od klasika svetske art brut umetnosti u organizaciji ULUS-a i Fonda Ilija&Mangelos uz produkcijsku podršku Galerije O3ON-e u umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić od 10. do 31.oktobra biće održana velika studijska izložba Slike sa Ilijade, čiji sam autor i kustos.

Posedujući svest o slikarstvu svog školskog druga Save Šumanovića, takođe, budući da je od sina Mangelosa slušao i o Generaliću i u Jugoslaviji tada popularnom pokretu slikara seljaka, neznano kako 1957, u svojoj 62.godini i Ilija Bašičević počinje vlastite slikarske pokušaje. Za razliku od slikara naivaca sa kojima je često bio poređen, ili pak među koje je pogrešno svrstavan i sa njima izlagan, Ilija Bosilj umetnošću se nije bavio ni iz kakvog hobija. Kod njega nema nezgrapnosti ni prostodušnosti karakteristične za umetnost naivnih, niti je pak kao umetnik Ilija na bilo koji način bio protekcionisan od strane države. Naprotiv ─ do svega u svojoj umetnosti Ilija Bosilj došao je na najteži mogući način: slikarsku tehnologiju uglavnom je učio sam, baš kao što je i njegova međunarodna umetnička karijera došla kao splet (srećnih) okolnosti.

 Osporavano na najrazličitije načine, u više navrata čak izloženo pravom medijskom linču, Ilijino slikarstvo često je korišćeno i kao sredstvo za obračune s njegovim sinom Dimitrijem Bašičevićem Mangelosom. Sve je kod Ilije Bosilja bilo neobično i jedinstveno u tolikoj meri da je u vreme trajanja njegove zagrebačke izložbe, februara 1965.godine, on čak bio primoran da pred specijalnom (inkvizicionom) komisijom demonstrira sopstvenu slikarsku veštinu, odnosno da dokazuje vlastiti identitet i autentičnost svog dela. Na slici nastaloj tom prilikom autor je čak ostavio i natpis: Ovu sliku sam naslikavo pred Komesijom...

Da niste oženjeni, da li biste oženili Tajlanđanku?
- Ne bih trepnuo! Čak šta više. To što ima malo kose oči i što je malo žuta, šta me briga!

Devojke s Dalekog istoka su mirne, lojalne, vredne i neguju kult rađanja... 

Verovali ili ne gorecitirane izjave umosačinjenija su novog državnog sekretara u Ministarstvu za rad i socijalna pitanja Vlade Republike Srbije. No, krenimo redom.

Nakon neuspelog projekta nasilnog ulaska na Kosovo lider stranke Pokret veterana Srbije i pripadnik “hrišćanske milicije“ Dobrovoljačke garde Cara Lazara, već drugi saziv poslanik u Skupšitini Srbije s liste SPS-a, od pre desetak dana, pazite sad, i Državni sekretar u Ministarstvu za rad i socijalna pitanja ─ Željko Vasiljević u intervjuima objavljenim u Kuriru i Pressu obznanio je svoj “novi projekat”.

Naime, ovaj više nego naočiti delija smislio je kako se izboriti s problemom bele kuge u Srbiji. Vlastan da razmišlja bez da je to od njega neko tražio ─ iako zna da to nikad ne ispadne na dobro ─ baja seo i smislio ni manje ni više nego projekat! Stupidnošću izrečenog čovek jednostavno ostavlja bez teksta ─ uz to, pored činjenice da me izvukao iz višemesečne blog-apstinencije naterao me je i da prvi put u životu citiram žuto đubre koje se kupuje na trafici ali nisu novine. Malo li je?! Naime, Vasiljevićev projekat podrazumeva dovođenje najmanje 100.000 žena iz Vijetnama, Kambodže, Laosa i Burme koje bi se udale za srpske neženje! No, da ne parafraziram evo kako bi, po drugu sekretaru, izgledalo ovo svodništvo na visokom državnom nivou: