Hvala na pitanju – osećam se grozno. Izlaznu strategiju nemam. Prestao sam da spavam. Ženu dosta retko viđam. Zapustio poslove... Zarast(a)o u bradu /kliknite na fotku pored teksta/. Poznato vam je sve to... zar ne... uostalom, svo vreme smo ipak bili zajedno. 

Često se, blogujući, asocijalizovan iz realnog života ─ blaža varijanta  socijalizovan u virtuelnu sferu ─ zapitam kako li nas samo trpe oni koji žive sa nama i koji nas, uprkos Blogu, još uvek nesebično vole... Ili je, možda, blogovanje ono naše neotuđivo i nepisanim zakonima zagarantovano “osnovno ljudsko pravo“. Kao, na primer: pravo na seks, pravo na držanje životinja, pravo da prelazimo ulicu ili pravo na pijenje vode? Sve to ni u jednom zakonu ne piše, a postoji... [1] Ipak, sumnjam da je ovo nešto mnogo gore i opsesivnije od svega navedenog. Recimo: pravo na gubljenje vremena. Dobro, znam da preterujem, ne verujem ni ja u sve što je napisano, ali, šta ćete, ovo jedan takav (objektivan?!) tekst.

Pronađite grešku: 

  

Evo, večne dileme, kako našeg bloga tako, plašim se, i društva u celini. Šta raditi, kako reagovati ─ i da li uopšte reagovati ─ kada se, bez svoje volje, nađete na meti žutog đubreta koje su prodaje zajedno sa ostalim novinama (videti naslov teksta)[1].  

Naravno da tabloida ima svuda, i da je đubre uvek i svuda đubre. Pa tako i kod nas. Tu, dakle, složićemo se, nismo

Пошто сам управо стигао из Оџака, места у ком се данас одржава празник демократије - ево само пар цртица карактеристичне атмосфере са лица места:

- читав град и околна места (дрвеће, куће, капије, помоћне просторије, излози, саобраћајни знаци...) излепљени изборним плакатима, углавном са ликом главног изборног фаворита и највероватније и новог градоначелника у народну познатијег по имену: "Вучић за Оџаке"

Šta još treba da se desi, dokle još ministar i magistar Veljo Ilić treba da nas zamlaćuje, zavlači i vređa da bi se konačno stekli uslovi neophodni za pokretanje relevantne Inicijative za njegovu smenu s ministarskog položaja i trajnu lustraciju iz ovdašnjeg političkog i javnog života !?

 

Kako reagovati na grubost i prostotu, na bahatost koju smo, bar u ovoj zemlji, tako dobro upoznali da na njen otužno-bljutavi ukus, ukoliko ste iole pristojni ne možete da reagujete drugačije nego mučninom. Naravno, našom mučninom ili pak pristojnošću ne rešava se ništa. Oni koji bi, da je pameti, odavno već morali da budu politički mrtvaci ─ poslednjih meseci i dana opet izlaze iz svojih sanduka i kidišu na poslednja utočišta ljudskog dostojanstva i zdravog razuma u ovoj nesrećnoj i poniženoj zemlji.

Ideološki vampiri nahranjeni (mito)manijom vlastite (nacionalne) veličine usudili su se da po drugi put spreče pokušaj promocije Peščanika. Ono što u tom kontekstu valja da se zapitamo jeste: dokle ćemo to više da dopuštamo i da trpimo?! Ima li granica mazohizmu (građanske) Srbije koja i dalje dopušta da njenu institucionalnu moralnu vertikalu predstavlja dobro uhodani trojac bez kormilara: Velimir Ilić ─ Dejan Mihajlov ─ Aleksandar Tijanić.

Elem, znate, dođe svakome dan kad vam nije ni do čega. Ja danas raspizdio koleno tako da gotovo da ne mogu da hodam. Odmaram u krevetu uz svoju omiljenu igračku – vrtim TV kanale, poprilično bezvoljno, kad u jednom trenutku: eto ti i njega! 

Poznata frizura, poznati falsetić, poznati, blago zamućeni pogled, poznato sasvim jedinstveno vrskanje, naravno: jedan je Đorđe! Znam, nije mali broj onih koji će sada reći: jao, ne opet – šta si se navrz'o na tog Đorđa kao smrt na babu... i tako to... Elem, ja se navrz'o na Đorđa a Đorđe se ─ patriotski, a kako bi drugačije ─ navrz'o na BlogB92! 

Da niste oženjeni, da li biste oženili Tajlanđanku?
- Ne bih trepnuo! Čak šta više. To što ima malo kose oči i što je malo žuta, šta me briga!

Devojke s Dalekog istoka su mirne, lojalne, vredne i neguju kult rađanja... 

Verovali ili ne gorecitirane izjave umosačinjenija su novog državnog sekretara u Ministarstvu za rad i socijalna pitanja Vlade Republike Srbije. No, krenimo redom.

Nakon neuspelog projekta nasilnog ulaska na Kosovo lider stranke Pokret veterana Srbije i pripadnik “hrišćanske milicije“ Dobrovoljačke garde Cara Lazara, već drugi saziv poslanik u Skupšitini Srbije s liste SPS-a, od pre desetak dana, pazite sad, i Državni sekretar u Ministarstvu za rad i socijalna pitanja ─ Željko Vasiljević u intervjuima objavljenim u Kuriru i Pressu obznanio je svoj “novi projekat”.

Naime, ovaj više nego naočiti delija smislio je kako se izboriti s problemom bele kuge u Srbiji. Vlastan da razmišlja bez da je to od njega neko tražio ─ iako zna da to nikad ne ispadne na dobro ─ baja seo i smislio ni manje ni više nego projekat! Stupidnošću izrečenog čovek jednostavno ostavlja bez teksta ─ uz to, pored činjenice da me izvukao iz višemesečne blog-apstinencije naterao me je i da prvi put u životu citiram žuto đubre koje se kupuje na trafici ali nisu novine. Malo li je?! Naime, Vasiljevićev projekat podrazumeva dovođenje najmanje 100.000 žena iz Vijetnama, Kambodže, Laosa i Burme koje bi se udale za srpske neženje! No, da ne parafraziram evo kako bi, po drugu sekretaru, izgledalo ovo svodništvo na visokom državnom nivou:

Priča o vrednosnom sistemu kao ključnoj izbornoj temi u našem društvu nije previše popularna. S izuzetkom Liberalno demokratske partije, pojedinih nevladinih organizacija, par novinara, lista Republika i našeg Bloga njom se gotovo niko ozbiljnije i ne bavi. Naravno, priča o vrednosnom sistemu je priča o odgovornosti i to o onoj vrsti političke odgovornosti koja ne dopušta uzmak niti pak ikome pruža mogućnost za aboliciju ─ bilo za činjenja ili pak nečinjenja, bilo za koalicije, kohabitacije ili pak neprincipijelne ustupke.

Milan Milutinović, predsednik Srbije, jul 2000. 

Naša moralna snaga, sa kojom smo izašli iz ove NATO agresije, daje nam za pravo da budemo svetla tačka slobodarstva u Evropi. Zato smo trn u oku onih koji silom i jednoumljem hoće da svet uređuju po interesu jedne nacije...

   

Aleksandar Vučić, republički ministar za informacije, 3. avgust 2000. 

Agresija NATO alijanse na Jugoslaviju je početak kraja jedne moćne neofašističke imperije, SAD, čijeg predsednika niko u svetu ne voli, ali su primorani da sa njim sarađuju.