Pitanje održavanja Parade ponosa zakazane za 10. oktobar u Beogradu još jednom pokazuje sliku vrednosne, medijske, bezbednosne i svake druge konfuzije srpskog društva danas. Ipak, za razliku od prošlogodišnjeg pokušaja kada su glavne uloge imale različite kvazipatriotske organizacije, SPC i navijačke horde ― ovaj put u fokusu pažnje našli su se reformisani radikali i evropski Palma.

Dok se o komunističkim ili pak mračnjacima 90-ih danas uglavnom može javno govoriti ― o ovim novim, tzv. demokratskim mračnjacima govori se u pola glasa, šapatom, sa strahom ili dozom autocenzure koja uveliko prevazilazi čak i onu iz doba komunizma. Iako je problem manje-više isti: bilo da je reč o pozorištu, filmu, (vizuelnoj) umetnosti ili književnosti, svejedno, uvek se s lakoćom identifikuju iste grupe (ili grupice) interesno povezanih lica koja se vuku (ili guraju, svejedno) ― iz filma u film, iz predstave u predstavu, iz festivala u festival, sa izložbe na izložbu, iz žirija u žiri, iz komisije u komisiju, iz projekta u projekat, iz medija u (isti taj ili neki drugi) medij, ... Na najbrutalnije (ili najsofisticiranije, svejedno) načine sprečavajući bilo koga da se ovako osvojenim (ili tzv. oslobođenim, svejedno) te(rit)orijama (tačnije: kasama, institucijama, žirijima, redakcijama, i ostalim guzicama) čak i približi.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

A možda je bavljenje jednim ordinarnim, psihički poremećenim slučajem poput Šešelja ustvari naša zaslužena kazna. Račun koji konačno moramo da platimo za to što smo se toliko dugo poigravali smislom da smo na kraju sve obesmislili. Što u ovoj zemlji više ne postoji APSOLUTNO ništa što nije nagriženo besmislom koji kulja i zatrpava nas odasvud.

To što se bavimo jednim ordinarnim ludakom, račun je za to što smo do temelja razorili zemlju u kojoj živimo. Što smo pucali na Sarajevo. Što smo oprostili ono što se u pristojnim društvima - ili makar društvima koja pretenduju na to da ih drugi smatraju pristojnim - nigde ne (o)prašta. Što smo od zemlje u kojoj smo živeli (Jugoslavije, Srbije, koje god) napravili razvalinu koja se svakodnevno sve više samourušava. Možda je, naposletku, normalno i logično da nakon što smo urušili sve ostalo na kraju i sami počnemo da se urušavamo u besmisao koji smo sebi stvorili. Što smo dozvolili da se u paramparčad razbije sistem vrednosti. Što moralni, pošteni i savesni ljudi ovde služe jedino za sprdnju. 

Iznova otkrivena aktuelnost jednog starog teksta

Radikali definitivno nisu glavni problem ovog društva, kao ni birači i pristalice naopake i mazohističke politike koju ova stranka personifikuje. Da jesu, stvar bi bila prilično beznadežna, pošto ti ljudi, kao što vidimo, neće jednostavno nestati.

Zbog toga priča ako ne pobedimo mi doći će radikali više nije dovoljna najmanje iz tri razloga:

1) Pitanje demokratije je, prevashodno, pitanje političke odgovornosti – kako za činjenje tako i za nečinjenje. Zbog toga pre nego što zatraži i eventualno dobije našu podršku za drugi krug gospodin Boris Tadić morao bi prvo da podnese račune, da prizna greške i da ponudi viziju.

Umesto toga ponovo nam se nudi jednačina sa dve poznate koja, nužno, kod sve većeg broja glasača proizvodi sledeći stav: Ako od dva zla treba da biram manje tj. ako je manje zlo jedino što mi ostaje onda na izbore (referendume) jednostavno više ne želim da izlazim.

2) Ne želim manje zlo → nego veće dobro.

3)  Pričom o dva zla, evidentno, ne postiže se ništa osim onog što se ustvari najmanje želi: mobilišu se i homogenizuju pristalice SRS-a jer je, jelte, njima upravo to i cilj. 

Dakle, ukoliko priča o demokratskoj i radikalskoj Srbiji doprinosi demoralizaciji demokratske a homogenizaciji radikalske Srbije, logično pitanje je: zašto se onda ona priča i šta joj je moguća alternativa?

... (LOŠEM) UMETNIČKOM UKUSU I JOŠ PONEČEM...

Zahvaljujući šarenim magazinima tipa Glory, Story i sličnim ne retko imamo prilike i da, kako se to kaže, “zavirimo u stanove poznatih“, to jest budemo svedoci najčešće lošeg umetničkog ukusa srpske (kvazi) elite. U redu, apsurdna postavka tako nešto čini, rekao bih, logičnim: ukoliko je već reč o kvazieliti kakav bi joj ukus bio nego loš? Stvar je, međutim, mnogo ozbiljnija no što se to na prvi pogled možda čini. Ljudi koji su u ovoj zemlji zainteresovani za kupovinu umetničkih dela ─ čast izuzecima, naravno ─ ili nemaju para ili pak ne znaju šta je umetnost. Jedan od legitimnih razloga kupovine slika, jeste zadovoljenje vlastitog lošeg ukusa ali, svakako, i demonstracija materijalne moći. U prevodu ─ kupuje se ono što je najskuplje. S gledišta logike kapitala i to bi verovatno moglo biti ok, po principu čim je skupo za pretpostaviti je da mnogo i vredi, to jest da će ta vrednost vremenom moći samo da raste. I tu se ozbiljnijih zamerki ne bi moglo naći – uostalom, zašto bi ljudi od biznisa morali imati umetnička znanja. Odu lepo u galeriju, vide šta im se sviđa (opet uglavnom ono što je najskuplje) izaberu i plate.

Uostalom, ne ponaša li se tako i čuveni Roman Abramovič koji je nedavno u samo dva dana za dve slike potrošio neverovatnih 120 miliona dolara!

I 

Ne znam šta mislite vi – lično ne znam besmislenije zanimanje od onog politički analitičar. Naravno, kada kažem analitičar i kada kažem besmisleno – mislim, dakako na Đorđa Vukadinović – Antonića. 

Uprkos mom već izgrađenom stavu o gospon Đorđu i njegovom frfljanju i šuškanju -  sinoć me čovek iskreno iznenadio - znate sigurno onu dosadnu emisijiu na TV AVALA gde sede Đorđe i još dvojica i nešto mudro zbore. Elem, narečeni Đorđe, uz mnošto neodoljivih opaski tipa – Britanski narkomani koji dođu na EXIT da se napiju i ispovraćaju - i tsl. novosrpskopolitičkomislenih stvari,... otvori nam Đorđe dušu poverivši nam se i da nikada nije bio ni na EXITU ni u Guči, ni na Pepersima ni na Stonsima, (pretpostavljam nije ni na Ceci),... što ga, naravno, ne sprečava da o svemu ima svoj stav... Nije Đorđe nikada igrao ni fudbal – pa i o tome može uvek suvereno da priča.  

No, vratimo se temi, elem, narečeni junak Đorđe, govoreći o godišnjici hrvatske akcije Oluja izreče i to da u jednom delu naše inteligencije postoji kult hrvatskog predsednika Stipe Mesića (dobro, Đorđe kaže:Stipeta). Na insistiranje D.Žarkovića da kaže gde to i kod koga postoji Mesićev kult. Đorđe je uporno ponavljao sve u stilu: na desetine istaknutih intelektualaca. Da bi, na kraju, napokon otvorio dušu rekavši: Pa na blogu B92!

Nebojša Milenković, kustos i istoričar umjetnosti: UMJETNOST MORA DA SE IZBORI ZA VLASTITI BUNT

Intervju vodio: Đorđe Krajišnik
Oslobođenje, Sarajevo

Nebojša Milenković, istoričar umjetnosti i viši kustos Muzeja savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu, za Dane govori o umjetničkoj avangardi sedamdesetih u Novom Sadu i Jugoslaviji, ali i mjestu, statusu i poziciji umjetnosti danas

 ... Živimo u statičnim društvima koja su, pritom, u potpunom vlasništvu neodgovornih i gramzivih političkih oligarhija koje su se samoproglasile nekakvim elitama. Uostalom, ovde nikad nije bilo popularno postavljati pitanja, polemisati, misliti, dovoditi pod sumnju... Sa druge strane, neštedimice se nagrađivalo poslušništvo, podaništvo i prigodničarstvo. Što nije uspela da ućutka cenzura - odradila je autocenzura. Kako sedamdesetih - tako i danas. Uostalom, znate li za još neki narod, osim ovih naših balkanskih, koji se toliko dosledno pridržava izreke: Ćutanje je zlato!? 

1. Kvaziintelektualna pseudoelita 

● Koje su to ekonomske, političke, duhovne, moralne ili intelektualne ideje, obrasci ili vizije kojima se rukovode ljudi koji trenutno vladaju ovom nesrećnom zemljom – odnosno oni koji to društvo pokušavaju da menjaju.  

● Šta znači i da li u današnjem srpskom društvu uopšte postoji ta famozna društvena (intelektualna) elita o kojoj se tako često govori? Koji su uzroci, ili gde su koreni elementarne nesposobnosti srpske inteligencije koja nikad nije smogla snage čak ni da pokuša da se ozbiljno i organizovano bavi stvaranjem autentičnog kulturnog obrasca društva u kom živi? Zbog čega među onima koji danas na bilo koji način utiču o našim sudbinama ima tako malo pametnog, civilizovanog, moralnog i obrazovanog sveta? Šta je uzrok nesrećnoj činjenici  koja tako ogoljeno ukazuje na to da obrazac društveno poželjnog ponašanja Srbije današnjice pogubno personifikuju razni Tijanići, Ilići, Mihajlovi, Šormazi, Vukadinovići i ostali Balinovci... 

RASPLET NA POMOLU:

LDP-u svakako ne pada na pamet da popušta pred Dačićevim ultimatumima i ucenama. Osim, naravno, ukoliko to nije u najboljem interesu građana i građanki Srbije. - Eventualno, zbog interesa građana i građanki Srbije, LDP bi bio spreman da dodatno pojasni određene svoje stavove koje, moguće je, u prethodnom periodu nije uspeo da artikuliše na najjasniji mogući način pa je, eventualno, došlo do određenih smetnji na vezama... Što, opet, niukoliko ne znači da je LDP spreman na kompromise oko suštinskih pitanja. Naravno, osim ukoliko to nije u najboljem interesu građanki i građana Srbije - pošto LDP nema pravo da svoje stranačke interese pretpostavi najboljim interesima građana i građanki Srbije, i oko toga nema nikakvih pogađanja!