VOŽDOVAC PAO ─ ILI: DEMOKRATIJA KOJA NIJE ZASNOVANA NA SISTEMU VREDNOSTI JESTE SAMO OBMANA I PRIVID…

Dakle prođe i taj Voždovac. Suočeni s rezultatima izbora oni koji su nas mesecima maltretirali jednim lokalnim izborima uglavnom su se ućutali ─ kao da čitav naš život, evropska budućnost, opstanak vlade, države i partije, etc…, do pre samo nedelju-dve nisu zavisili upravo od Voždovca. Poput deteta što pred nailaskom problema koji ne zna da reši jednostavno zažmuri ─ samoproglašena demokatska elita ove zemlje po ko zna koji put pokušava da, izbegavanjem suočenja sa realnošću, problem prolongira ─ sve do trenutka kada preventivno delovanje više neće biti moguće. E sad, da su na Voždovcu poraženi samo DS, LDP i G17+ stvar bi bila prilično jednostavna, to jest mogla bi da se tumači kao unutarpartijski problem ovih stranaka ─ međutim, posledično gledano, stvar je mnogo ozbiljnija i suštinski se tiče budućnosti prilično izblamirane demokratske ideje u ovoj zemlji. Ideje koja trenutno stanuje u onom osećanju kolektivne poniženosti i frustriranosti koje je većinu građana koji su na svim prethodnim izborima glasali protiv SRS-a ovaj put ─ najpre u Zemunu a potom i na Voždovcu ─ nateralo da na dan izbora ostanu kod kuće.

Zato bi se ─ umesto patetike i “izražavanja žaljenja” što građani nisu shvatili značaj izbora ─ pomenuta gospoda konačno morala pozabaviti vlastitim greškama i nečinjenjima kao direktnim uzrocima navedenog. U suprotnom ─ osećanje kolektivne frustriranosti i izneverenih ideala demokratske (druge, treće, kojegod) Srbije, sad već sasvim kratkoročno gledano, rezultiraće izvesnim otvaranjem puta u totalitarizam i(li) populizam, svejedno. Taj put u Srbiji kakva danas jeste prilično je izvestan. Kolateralni korisnici opšteg posrnuća stranaka koje čine aktuelnu vladu i njihovih kohabitanata, svakako će biti razni Nikolići, Vučići, Ilići, Koštunice i ostali Šormazi ─ međutim, pošto od njih ništa ne očekujemo i pošto u njih ništa nismo ulagali oni, prirodno, uopšte ne treba da nas zanimaju. Kao pristojni ljudi ─ njima ćemo na kraju, pre ili kasnije, nevoljno čestitati. Oni kojima treba da ispostavimo račune na drugoj su strani.

Naraštaj nedotupavnih obesio nam se o vrat poput ogrlice nanizane leševima...                                      Džordž Orvel 

Možete li da zamislite kako bi u Srbiji prošao neko ko bi se usudio (parafraziram jednog poljskog političara) da ustvrdi kako su naša istorija i naša tradicija danas velike prepreke za ubrzanu modernizaciju zemlje?! Zaglibljena u mulj i mit, Srbija današnjice nije raščistila s prošlošću, ona ne zna šta bi sa sobom u sadašnjosti, niti sluti šta treba da očekuje od sutrašnjice. Ono što zna pravi se da ne vidi – ono što vidi ne želi da zna... 

Mantre o tome “kako ni po koju cenu nećemo pristati da nam se oduzme Kosovo”, sa sve pripadajućim patetičnim privescima, postojeću konfuziju pojačavaju do same granice besmisla. U redu – ne damo. S tim što iza ovog “ne damo” izgleda da nema dalje. Ne damo i tačka!

Postoji li Srbija i život u njoj izvan kruga dvojke ─ i da li Beograd razmišlja o tome da većina Srbije upravo njega danas vidi kao simbol i simptom vlastitog propadanja. Ma kako ovakvo razmišljanje bilo osnovano ili ne, činjenjica je da je ono veoma često. Dve trećine budžeta Srbije troši se u Beogradu, jednako kao što se i sve odluke vezane za ostatak Srbije donose upravo tu. Krug dvojke i ostatak Srbije ne pripadaju istom vremenu i često tako tragično ne razumeju jedno drugo. 

Da ne bude zabune i ja sam živeo u Beogradu dosta dugo, i mnogo volim taj grad. Taj moj lični Beograd niko ne može da oduzme ─ ipak, ne mogu a da ne citiram i reči koje je početkom godine izrekao Magični Ćira, sarkastično primetivši da: Kad bi danas bombardovali Beograd, zbog političkih pizdarija i kvazidiplomatije naše i ostalih vlada, ljudima iz srpske provincije, iz tzv. unutrašnjosti bilo bi toplo oko srca. Rekli bi da je Beograd to i zaslužio...

Povodom izložbe Nova religija u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine

Dugo najavljivana izložba Demijana Hersta, jedne od najkontroverznijih umetničkih zvezda današnjice, otvorena je u MSUV uz podeljene reakcije javnosti — od odobravanja, pa do oštrih protesta kojih nije manjkalo ni tokom samog čina otvaranja izložbe.

Saglasimo li se da je kontinuirana proizvodnja i konzumacija spektakla dominantan ideološki, ekonomski, pa i medijski obrazac po kom funkcioniše svet u kom živimo — Herst u Novom Sadu mogao bi nam zaista zaličiti na onaj monolit iz Kjubrikovog filma koji se, neočekivano i ničim izazvano, spustio među (da ne kažemo baš majmune) umetničke i medijske domoroce — kako je pojavu ovog umetničkog čuda u našoj sredini opisao jedan od viđenijih protestanata okupljenih ispred MSUV. Naravno, ovakvom stavu prirodno se suprotstavlja tvrdnja da je za našu umetničku sredinu iznimno važno da vidi izložbu jednog velikog umetnika današnjice. Apsurdno ili ne — oba ova naizgled suprotstavljena stava su potpuno tačna.

ili: Solidarnost ne može da bude izgovor pozivu na zločin!!!

 

Društvene mreže (Facebook i Twitter) poslednjih dana pokazale su se kao sjajno mesto za (samo)organizaciju mnogih divnih ljudi koji su delima pokazali da u ovoj zemlji, srećom, još uvek nisu nestale kategorije kao što su: humanost, solidarnost, empatičnost, požrtvovanost, nesebičnost, etc... Međutim, kako vreme odmiče, one, nažalost, pokazuju i svoje tamno naličje. Naime, nema dana da se na nekoj od društvenih mreža ne pojavi poneki ekspert koji iz pouzdanih i proverenih izvora TAČNO ZNA da detektuje krivca za svu onu nesreću i patnju koja je proteklog vikenda snašla građane Obrenovca, i ostalih poplavljenih gradova. Fotografije ovih ljudi kruže internetom, zatim ih preštampavaju ovdašnji toaletoidi, uz prateće tekstove koji nisu ništa drugo do klasični pozivi na linč!!!

Na meti se najpre našla Biljana Srbljanović zbog jedne nepotrebne ali u suštini svakako bezazlene šale, onda onaj Miroslav Čučković, predsednik SO Obrenovca, zatim gradonačelnik Šapca Miloš Milošević, pa Siniša Mali, gradonačelnik Beograda – zatim brojni špekulanti optuženi za to da su nesreću naroda pokušali da iskoriste za lično bogaćenje, odnosno trgovinske špekulacije, ili pak ljudi ispod čijih fotografija stoje kvalifikacije tipa: oni su krali po poplavljenim kućama... Pri tom, naravno, nemam nameru bilo koga da aboliram od odgovornosti. Naprotiv! Ipak, ovde je reč o ljudskosti - tačnije pomanjkanju iste. Poneti atmosferom probuđene solidarnosti – ljudi se naprosto utrkuju u tome ko će žešće i beskompromisnije da ih zapljune – sa sve pratećim predlozima o prekim sudovima, prinudnom radu, otkidanju živog mesa, kamenovanjima... i tsl. Ovome, nažalost, ne odolevaju ni mnoge javne ličnosti koje ovakve vesti nekritički prenose (šeruju) umesto da, što bi valjda trebalo biti logično, apeluju na smirivanje strasti, racionalnost, zakonitost i razum.

 PSIHOLOŠKI PROFIL MOBERA (III)

    Moberi su, u suštini, osobe koje vlastite frustracije i negativan stav prema sopstvenom životu pokušavaju da kompenzuju verbalnom, psihološkom a ne retko i fizičkom agresijom, koju ispoljavaju prema onima koji imaju nešto za šta su sami uskraćeni ─ uglavnom u domenu privatnog života kao što su: sređen život, sretan brak, stabilna porodica, ugled u društvu... Ljubomora i zavist osobine su kojima su moberi bolesno opsednuti. Pritvorni i licemerni prema svim autoritetima, vlastiti nedostatak samopoštovanja oni prikrivaju iživljavanjem i ponižavanjima sebi podređenih. Moberi su osobe koje ne veruju nikome. Oni su u stalnom strahu, usled čega u svakome i svemu vide opasnost i pretnju. Uglavnom, reč je o veoma usamljenim osobama ─ zbog čega i uobičavaju da se kreću u čoporu. Moberi najčešće pate od kompleksa da su drugi (to posebno važi za žrtve koje izabiraju za svoja iživljavanja) talentovaniji i inteligentniji od njih ─ što uglavnom i jeste istina, usled čega im opsesija postaje upravo to da iste: blate, šikaniraju, ponižavaju, uskraćuju im poslove, informacije i prilike u kojima bi ova "strašna istina" izašla na videlo: Moralni zlostavljači su perverzne osobe koje stvaraju nejasne situacije, odbijaju odgovornost, iskorišćavaju naivnost žrtve, parazitiraju na njenoj vitalnosti i primenjuju bezbroj drugih finesa - da bi vas uništili i stekli ugled i moć na vaš račun, da bi vladali i prikrili svoju nesposobnost, u prvom redu nesposobnost da išta osećaju, ističe dr. Vesna Baltazarević.

 

Pošto ovih dana u srpskim senzacionalizmu i inače sklonim tzv.medijima čitam različite gluposti, ako će nekome koristiti, kratak izveštaj/putopis iz drevne Hellade bio bi sledeći:

Oni koji se ovih dana spremaju da krenu u Gčku, ili su već uplatili aranžmane pa ne znaju šta da rade razloga za neku veliku paniku realno nemaju. Treba samo da ponesete novac - ne na karticama već u kešu (!), ili makar uglavnom u kešu.

Iako je zvaničan stav grčke vlade da turisti neće imati problema pri plaćanju karticama - u praksi to ipak nije svuda tako. Prevedeno: većina prihvata plaćanje karticom - ali ima i izuzetaka.

Poslednjih nedelja intenzivno posmatram lica prolaznika. Ne sećam se tačno ko – ali svakako neko veoma pronicljiv – u vreme najžešćeg beznađa devedesetih rekao je, (citiram po sećanju), da se sva materijalna beda i moralna raspuštenost jednog društva najbolje čita sa lica ljudi na ulicama.  

Pošto sam poslednjih nedelja dosta putovao ─ većina žena i muškaraca koje sam na ulicama (Novog Sada, Niša, Bora, Beograda...) susretao izgledali su mi kao da su nekom čudnom srećom pobegli sa mitinga Srpske radikalne stranke, Nove Srbije, ili, ne daj bože, s glavnog odbora

Akademik i profesor Vladimir Kostić, predsednik SANU, izneo je javno svoje viđenje kosovskog problema koji već više od veka opterećuje državu i društvo u Srbiji i izaziva brojne posledice na život građana celog Balkana. Umesto otvaranja demokratske debate o problemu Kosova i svim aspektima različitih rešenja koje stoje pred nama, deo institucija i javnosti pokušao je da ućutka akademika Kostića. Predsednik Republike Tomislav Nikolić, čak je doveo u pitanje i njegov položaj predsednika SANU koristeći pri tom teške reči. Premijer Aleksandar Vučić ocenio je da je „loše vreme za ovakve izjave".

Pitanje Kosova i njegove budućnosti, uključujući državno-pravni status, položaj srpske i drugih nacionalnih zajednica, status kulturno-istorijskih spomenika i brojna bolna pitanja vezana za blisku i ne tako blisku prošlost ljudi koji žive ili su živeli na Kosovu jesu važne teme za javnost u Srbiji i regionu i zahtevaju ozbiljnu i argumentovanu debatu. Ove teme deo su šire diskusije o suštinskim pitanjima razvoja Srbije koja traje već više od vek i po i jezgrovito je sažeta u dilemi formulisanoj od strane profesorke Olge Popović-Obradović: kolika ili kakva država?

Mislio sam da smo već videli sve i da, bar od nečega što se ranije zvala Demokratska stranka, više ništa ne može da iznenaditi – međutim, današnji intervju Dragoljuba Mićunovića, potpisanog kao predsednik Političkog saveta DS, dat Danasu umnogome prevazilazi viđeno, čak i kad je ova neprincipijelna grupacija u pitanju.

Odgovornost za nasilje snosi Vlada Srbije, bez trunke ograde ili pak griže savesti kaže profesor koji, očito, već odavno stanuje u onoj narodnoj starost-ludost. Takođe, u navedenom intervjuu ovaj vremešni Marsovac obaveštava nas i o tome kako danas u Srbiji postoje: Neke političke partije koje žele nastavak sukoba i prekid odnosa sa EU (ma jelte molim vas!?).

Da ne bude kako izvlačim iz konteksta evo još par karakterističnih citata: