Ni posle kratke ali efektne kampanje o obeležavanju 65.godina od oslobođenja Beograda nije ništa jasnije da li smo kao država načistije da li je to bilo oslobođenje ili okupacija.

Da li sve to organizovano u čast dolaska predsednika Medvedeva ili olobođenja Beograda.

Čak ni svečana akademija u Sava centru nije dala nedvosmislen odgovor, osim što je program tako koncipiran da se svaki odgovor izbegne.

Mašta može svašta pa i da  zameni partizanime sa Soluncima, Staljina sa carom Nikolajem, 1941. sa 1914., a 1944. sa 1918., ulazak partizana u Beograd sa dolaskom Crvene armije u Moskvu, da se partizanske pesme prekomponuje kako se ime ne bi spominjalo, da se filmski zapisi tako odaberu da se se slučajno ne bi video i Peko ili pomenuo Tito, i po cenu da se ne vide ni Ždanov ni Tolbuhin.

Medvedev pomenu i partizane i moralnu obavezu da se ne dozvoli da se revizijom istorije od kvislinga prave heroji, da se okupatori prikazuju kao oslobodioci, a oslobodioci kao okupatori. Kao da je čovek pratio državni projekat i medijsku kampanju kod nas kojom se partizanski pokret  želi prikazati kao zločinački, a kolaboracionisti kao patriote.

Tome su bila posvećena i dva tematska “Utiska nedelje” gde je voditeljica

Novi Beograd slavi 62. rođendan.Izgradnju Novog Beograda započele  su omladinske radne brigade, iz svih krajeva Jugoslavije 11. aprila 1948.godine . Taj dan se uzima za nastanak Novog Beograda.

Nije mnogo ni star ali je zato mnogo napredovao i mnogo je lep.Za razliku od mnogih stvari koje su ljudi za toliko vremena uspeli stvoriti i brutalno uništiti , Novi Beograd je simbol nečega što je stalno raslo, napredovalo, razvijalo se i zato je ponos ne samo Beograda i Srbije već i šire.Svakog dana je napredovao u svakom pogledu, lep je , a bio bi još lepši kada bi se njegovi stanovnici odnosili lepše prema njemu. Ovo je prilika da ih na to pozovemo.

Na mestu gde je samo pre 62.godine bila  močvara i pustinja sa peskom,

 danas je moderan evropski grad.Novi Beograd  je dominantno visokourbana opština sa oko 300.000 stanovnika,preko 200 solitera, 600 velikih objekata i 86.000 stanova, 19 osnovnih škola, šest srednjih, dve više škole, tri fakulteta i sa najvećim Univerzitetskim gradom na Balkanu.

Svojevremeno je vladika Amfilohije otvoreno izrazio animozitet  prema “žutim”, što se valjda ima smatrati ključnim argumentum da se  “Crkva se ne meša u politički život, državne poslove i stranačku borbu”

Ipak, država se odnosi prema SPC kao prema svojoj, našoj, pa bi bio red i da se SPC odnosi prema državi i narodu kao prema svojima, bez obzira na koja je koalicija ili stranka na vlasti i na politička i druga opredelenja građana.

To država i čini. Prema podacima dostavljenim Danasu, Srpska pravoslavna crkva bi preko Ministarstva vera Vlade Srbije trebalo da u 2009. dobije državnu pomoć od oko 330 miliona dinara, odnosno po aktuelnom kursu oko 3,5 miliona evra. Postoji, međutim, crvena linija (iako crkveni velikodostojnici ne vole crveno) koju crkva ne bi trebala da prelazi kako ne bi ponižavala državu koja je više nego korektna prema njoj.

Sredstva se odvajaju od svih poreskih obveznika, što bi podrazumevalo i da se Crkva jednako odnosi prema svim građanima. A da li je baš tako? Kad se izdvajaju pare onda se kaže Crkva je naša, a  Crkva se u praksi ponaša kao da svi nisu njeni.

Za državu i narod nije  sporno da je Crkva odigrala značajnu istorijsku ulogu u očuvanju kulture i identiteta naroda, kao ni to da je sama po sebi nacionalna vrednost i institucija koja zaslužuje dužnu pažnju i brigu države

Nesporno je da SPC danas  ima izuzetan uticaj i to je verovatno jedini najmanje sporan rezultat  petooktobarskih promena . Klatno se pomerilo u drugu stranu pa je Crkva je od marginalizovane postala favorizovana,

Sve čestitke našim teniserima za pobedu kojoj se svako normalan obradovao. Razumljivo je i slavlje ispred skupštine koje je “kao i uvek spontano” Ukusi su različiti pa  ne bih ulazio u umetnički dojam priredbe, koreografiju, parola i nadmetanje u pokazivanju koliko smo kao nacija dominantni u svakom pogledu, a ne samo u tenisu.

Ono o čemu bih ja malo prodivanio je kako političari licemerno prisvajaju uspehe naših sportista i koriste ih za lično promovisanje i promovisanje svojih stranaka, razbacujući se novcem poreskih obveznika , a pre svega o tzv.nacionalnim penzijama uopšte.

Ministarka podeli premije i nacionalne penzije,  oni podigoše tri prsta otpevaše nešto ali ne pade im na pamet da barem deo premije daju za Kraljevo, a i to bi bilo patriotski.I pored euforije, u narodu ima dosta i  kritike oko dodele nacionalnih penzija.

Rizikujući da  mi se spočita da sam nepatriota , da omalovažavam naše nacionalne heroje kojima je Srbija iznad svega, «koji su srpsko ime i Srbiju uzdigli do nebesa», ipak ću postaviti jeretičko pitanje.

Koliko su  kod nas u Srbiji država, istoričari, političari , javni delatnici , pisci i štanceri udžbenika i novih istorijskih čitanki uporni u minimiziranju i brisanju sećanja na ljude i događaje iz antifašističke borbe, toliko su Rusi još uporni da nas ipak na to potsete.

Dok oni ulažu ogromni trud i napore da dokažu da 2. svetskog rata nije ni bilo osim kad im zatreba  licitiranje sa srpskim stradanjima u tom ratu, Rusi nam uporno “imputiraju” antifašizam, a mi se ponašamo kao Pavle Vujisić u onom filmu kad mu pomenu neku gospođu o kojoj pojma nema a on kaže “Gospođa Pešić, o daaa, daaa”.

Srbija je zaboravila sebe, uvela kolektivnu amneziju na period od 1918. do 1999.godine.

I taman kad neki naši pomisliše da su konačno završili sa glumljenjem  antifašizma zbog Rusa, a ono Rusi nas opet potsetiše, ne ostavljaju nas na miru ,pa uvrstiše film «Bitka na Neretvi» među 10 najboljih filmova o 2. svetskom ratu.,a onda i Medvedev dodeli medalju našem akademiku Dobrici Ćosiću.

 Nekoliko dana pre toga bi jubilej našeg Valtera.

Ovakve vrućine nisu baš najbolje vreme za pokretanja vrućih političkih i ostalih ozbiljnih tema. Eto prođe i NATO samit, i dalje idemo ka EU, arheolozi i dalje rade na Adi, Pero i dalje dokazuje da onaj nije uopšte on, jedni ne daju uzorak za DNK analizu, a od drugih niko i ne traži jer neće da kvare Peri posao, mi preispitujemo privatizaciju, a Obama podsetio da su SAD tokom poslednje decenije potrošile hiljade milijardi dolara na ratove i postavio pitanje prirode američkog angažmana širom sveta. Bi i ona drogirana pevaljka na Kalemegdanu , a ona američka "komičarka" pokaza da i oni imaju svoje budale i da ih ne treba tražiti jer se same jave.

Sve su to vrlo ozbiljne i teške teme o kojima se može pisati ali sam ovih dana skloniji da uživam u dečjim biserima kojih ima puno na internetu.

Pitanje koje se već 20 godina ponavlja na različitim nivoima, međunarodnim, regionalnim,lokalnim, počev od visokih naučnih krugova, istortičara, političara, ekonomista ali i, sve više i češće, običnih građana- onih istih radnih ljudi i građana koji su odavno bez posla i nisu radni ljudi.

Evidentno je da proces raspada još nije završen ni u glavama ljudi ni u stvarnosti. Nisu rasčićene mnoge stvari koje bi se u demokratskim državama koje su se dobrovoljno razišle podrazumevale. Deobni bilans nije okončan, nerešeni imovinsko-pravni odnosi, prava po osnovu socijalnog i penzijskog osiguranja, pitanje imovine i povratka izbeglih, proteranih i raseljenih lica, nisu pronađeni svi nestali, mnogima se ne znaju grobovi, međusobni odnosi između novonastalih država su formalno normalizovani a stvarno opterećeni sa povremenim varničenjima.

Svi hoće u EU, svi se zalažu za dobrosusedske odnose, suživot, prijateljstvo, čak i tešnju regionalnu ekonomsku saradnju,neko zajedničko tržište i zajednički nastup u trećim zemljama, a sve smo to imali pa rasturili.

Istovremeno, ima i onih što se uporno trude da dokažu kako je upravo SFRJ bila pogubna za Hrvate, za Srbe, za ove ili one i što više se trude to im je rezultat nepovoljniji po njihove teze.

U svakom  slučaju, kako vreme odmiče sve više se potvrđuje da bi bila bolja reformisana SFRJ nego manje-više deformisane njene naslednice.

To potvrđuje i činjenica da se sve bivše republike kad im to treba pozivaju na SFRJ i hvale eto kao mi smo onda to i to. Tako Hrvatska kad je u pitanju ulazak u EU ističe prava građana, svoj antifašizam, odriče se NDH, a u praksi toleriše takve pojave.

U Srbiji takođe, kad nam treba onda potežemo nesvrstanost i ističemo Tita kao osnivača, istovremeno izjednačavamo četnike i partizane, Tita koristimo za spoljne a Dražu za unutrašnje potrebe, marginalizujemo događaje iz NOB, ukinuli smo Dan oslobođenja Beograda, a onda kada nas ruski ambasador na to podseti i kada Medvedev dolazi baš će da bude jubilarno obeležavanje Dana oslobođenja Beograda.

Kao što neko s pravom primeti, Jugoslavija možda i nije bila najbolje, ali je svakako bila najmanje rđavo rešenje. Bar to je, ako ništa drugo dokazao i besmisleni rat u kojem su skoro svi prošli gore zbog toga što su je rušili, umesto da su je civilizovano preuredili.

 Dakle, hteli mi to ili ne tema i dileme o raspadu Jugoslavije još dugo će biti aktuelne.

Dobru osnovu za raspravu o tome da li je raspad bilo neminovnost, zavera, veštačka tvorevina, samodestrukcija, nečija instrukcija konstrukcija, ili štagod drugo, nudi tekst Vuka Perišića.

Verujem da je većina građana Srbije, bez obzira na političke razlike, javno ili u sebi podržala  predsednika Tadića kada je govorio o “nepristojno bogatima», o redovnom plaćanju poreza, borbi protiv kriminala, ali i  s pravom očekuju da državni organi i mediji pokrenu široku i ozbiljnu kampanju da se obelodani ko je «nepristojani» i da im se na pristojan pravni način stane na put.

U pravu su i oni koji kažu da nisu čuli ništa što nisu znali, a da bi voleli da su čuli da je država, političke stranke, nevladin sektor i sve relevantne društvene snage pokrenule ozbiljnu akciju na širokoj osnovi da konačno rasčisti ko šta i koliko ima i odakle mu, da utvrdi ko ne plaća porez, a taj neka prvo plati pa onda u zatvoru objašnja zašto nije plaćao i platio. A onda neka država od tih para pravi mostove , a ne da to urade tajkuni i da im to služi kao patriotsko pokriće za sve što su radili i rade..

I taman kad nakon nekoliko akcija pomislismo da je operativna akcija pod nazivom “Očistimo Srbiju od kriminala i korupcije”u punom zamahu u štampi nas opet lože na nove afere, iako od 2000. godine stalno  živimo u aferama.

Sada se pojaviše novinarske provokacije koje ne čačkaju saamo one koji su na «nepristojan» način obezbedili sebi natprosečno pristojano bogastvo, već se bogami postavlja i pitanje šta nam je država radila 10 godina.

Dakle, Dakle novine kažu «Država proćerdala 72 mlrd. dolara», a da li su odgovori u ovim “Država zagubila 5 mlrd. € donacija”,“Pet miliona za 44 plate”,«Najviše utaja poreza ide kroz fantomske firme» i sličnim slujavevima treba svakako da utvrde nadležni organi i bilo bi nepristojno da to prećute, a da “Spoljni dug 23,3 mlrd. evra”i da građani pojedu celu platu, koji je imaju, posledice i toga ne treba utvrđivati.

Znači, od toga našeg neprijateljskog Zapada, EU, SAD i članica NATO nije nam se gadilo da  nam od 2001. do danas uđe oko 7,2 milijardi eura.

„Kupac u Srbiji ne zna šta kupuje, a prodavac šta prodaje. Agencija za privatizaciju – posrednik u kupoprodaji – ne snosi odgovornost za nepotpunu dokumentaciju koju dostavi srpska strana. Onda se vremenom pojave dugovi preuzetih srpskih firmi za koje kupac pre kupovine nije znao da postoje, niti su se ti dugovi mogli videti iz raspoložive dokumentacije prilikom preuzimanja firme“. Prevedeno na prost jezik , čovek kaže da se u Srbiji ne zna ko pije ,a ko plaća. Šta li tek izveštava diplomatskim kanalima, kad ovakvu poruku strani ambasador pošalje javno? Ako ambasador bilo koje države iz Beograda pošalje poruku privrednicima svoje zemlje da budu oprezni,nema toga našeg diplomate pa bio to i sam Dinkić, kome će oni više verovati nego svom ambasadoru.

U Srbiji danas počinju dvodnevne svečanosti povodom Dana pobede 9. maja, koji se slavi i kao Dan Evrope, pa srećni  nam praznici  iako neki naši mediji uporno govore samo o Danu Evrope. U svakom slučaju srećan nam Dan pobede i Dan Evrope.

Širom sveta danas i sutra  će biti obeležena 66. godišnjica kapitulacije Hitlerovog

"Trećeg rajha" koja je označila veliku pobedu saveznika nad Silama osovine i kraj Drugog svetskog rata, najkrvavijeg sukoba u istoriji čovečanstva u kome je nestalo više od 80 miliona ljudi, od toga preko 50 miliona civila (tačne brojke nisu niti će biti utvrđene). Ovo je dvostruki praznik budući da je evropska zajednica zasnovana na tekovinama borbe protiv fašizma u Drugom svetskom ratu i principima mira, razumavenja, tolerancije i saradnje među narodima.

To je jedan od najznačajnijih praznika u evropskom kalendaru kojim je definisan izgled Evrope budućnosti jer  od dana pobede nad fašizmom, 1945, postalo je moguće graditi Evropu kakvu danas znamo: od kontinenta podela, mržnje, ratova, razaranja, genocida  Evropa je, nadamo se,  postala kontinent jedinstva različitosti, mesto dijaloga i saradnje.I Srbija će, za razliku od nekih ranijih godina, dostojnije obeležiti Dan pobede: