“Britanski istoričar Dominik Sendbruk predviđa da će 2018. godine velika kriza biti uzrok rata u Evropi. Francuska će napasti Britaniju, ruski tenkovi će ući u Letoniju,.......“

Ne verujem, ne želim da verujem, da će  doći do rata kako ga predviđa vidoviti Englez, , ali da će biti velikih turbulencija unutar država, unutar EU pa i između država sigurno će biti, a već je počelo.Bez obzira što je neverovatno, da će se Evropa vratiti na u vreme 100-godišnjeg francusko-engleskog rata,  treba pročitati članak  britanskog istoričara Dominika Sendbruka.Dakle:

„Britanski istoričar Dominik Sendbruk predviđa da će 2018. godine velika kriza biti uzrok rata u Evropi. Francuska će napasti Britaniju, ruski tenkovi će ući u Letoniju, a nemačka vojska u Grčku...

Posle izjave nemačke kancelarke Angele Merkel da bi propast evra mogla da isprovocira novi rat u Evropi, Sendbruk tvrdi da je "rat ionako pred vratima" i da će započeti 29. oktobra 2018. godine, objavio je "Daily Mail".

Poređenje Kosova sa Južnom Osetijom i Abhazijom kako ga je prezentovao ruski premijer Putin izaziva nedoumicu oko ubeđenja da nas Rusija apsolutno podržava kada je Kosovo u pitanju. Biće da se Kosova dotakao usput, vereovatno na pitanje novinara, ali je ostao utisak da ga to baš mnogo i ne zanima.

Dakle,  Putin je izjavioda su Južna Osetija i Abhazija stekle međunarodni pravni subjektivitet od trenutka kada ih je priznala makar i jedna država. "Međunarodni pravni subjektivitet Abhazije i Južne Osetije nastupa od trenutka njihovog priznavanja od strane makar jednog subjekta međunarodnih odnosa", rekao je Putin novinarima nakon susreta sa predsednikom Južne Osetije Eduardom Kokojtijem. On je naglasio da je "time priznanje od strane Rusije dovoljno". Kako je prenela agencija Itar-Tas, Putin je ocenio da je u tom smislu poređenje Kosova sa Južnom Osetijom i Abhazijom potpuno osnovano. "S moralno gledišta, potpuno je osnovano poređenje Kosova, presedana Kosova, sa Abhazijom i Južnom Osetijom.

Godina koja je na izmaku bila je po mnogo čemu burna, sa mnogo događaja koji su je obeležili i dosta onih koje kao teret predaje u nasledstvo narednoj. Što se Srbije i nas njenih građana tiče i ne očekujemo baš previše jer znamo gde smo, a i kakvi smo.

 Ono što svakako svi želimo Srbiji je da ne bude ili u što manjoj meri bude država:

-kojа se grаniči sаmа sа sobom,

-gde se istorijа ponаvljа svаkog dаnа,

-gde svi preziru politiku, а svi imаju pаrtijske knjižice,

-gde niko ne znа nаpаmet držаvnu himnu,

-gde su nаjpаmetniji oni što se prаve ludi,

- gde sаmi sebi seku grаne nа kojimа sede,

-gde svi žure nа posаo, а ne stižu nа vreme,

- gde je više besposlenih nego zaposlenih,

-gde niko nemа pаrа а svudа se mаsovno kupuje,

-gde svi igrаju fudbаl, а pobeđuju u tenisu,

-gde je gorivo nаjskuplje i nаjgore, а svi se voze,

-gde što ih više stiskаš to su uporniji i otporniji,

-gde žive nаjlepše žene, а nаtаlitet opаdа...

Izjašnjavanje na popisu je  privatno, građansko i demokratsko pravo stanovnika, izraz slobode ličnosti. U demokratskim društvima i sekularnim državama, kakvim se svi predstavljaju, nepojmljiv je bilo kakav pritisak i mešanje crkve u državne poslove, a popis je državna a ne crkvena stvar.

Indikativno je sa kojom  agresivnošću verski poglavari i vrhovi crkava i IZ  pokušavaju da utiču na građane i direktno se mešaju u državne i političke poslove. Valjda se Crkve bave onima koji su se slobodnom voljom izjasnili kao njeni vernici a ne da propisuju kojoj naciji će da pripadaju i kojim jezikom će da govore. Definitivno, sve verske zajednice podstrekavaju nacionalne podele, ističući uzvišenim to što će se neko izjasniti baš kao pripadnik te i te nacije.

Čemu toliko mešanje crkve u državne poslove, da li zato što nema poverenje u državu ili zato što je država stvarno toliko slaba. Da li to crkva nema poverenja u sopstvenu državu i njenu sposobnost da garantuje građanima slobodu izjašnjavanja ili koristi svaku priliku da se eksponira kao politički faktor.

U ime Boga poziva se na nove podele jer sva tri proglasa ili uputstva  liče kao jaje jajetu a rečnik i poruke su mnogo sličnije onim pogubnim  koje su upućivane početkom devedesetih.Očito da se crkve i IZ nisu baš mnogo odmakli od  ondašnjih mantri.

Evo sva tri upustva, (uputa ili naputka):

Nije ovo priča ni rasprava o četnicima i partizanima, o komunistima i antikomunistima već o načinu poimanja naše stvarnosti i budućnosti, o tome kakvi smo i kakvim sami sebe zamišljamo i izmišljamo.

Slušajući, razgovore, rasprave i diskusije koje se vode oko raznih pitanja i na različitim nivoima počev od običnih ljudi, analitičara, akademskih građana, novinara, političara, partijskih glasogovornika i lidera, poslanika pa  do akademika,  primetno je da svi sve znaju i nema te teme o kojoj se neće izneti “kompetentno” mišljenje.

Evidentno je da su politika, istorija i nacionalno pitanje oblasti u koje se svi razumeju, znaju sve, imaju primere, lična iskustva, dokazane “zasluge” u smislu  “ja sam to davno rekao, napisao”.

Primetno je takođe da se svaka rasprava vrlo brzo prenese u prošlost, tražeći u njoj opravdanje ili uzroke sadašnjeg stanja, a ne libe se da čak predviđaju i budućnost.

Romantična prošlost, surova stvarnost i nepoznata budućnost su okviri i dometi te »analitike i umovanja», koja se može tolerisati kada su u pitanju obični ljudi, s obzirom i na njihovo obrazovanje, ali ne i onima koji se razmeću naučnim zvanjima i političkim funkcijama.

Interesantno je takođe da što se dalje ide u prošlost to je stanje bezgrešnije, a sva surovost se iskaljuje u obračunu sa bližom prošlosti i aktuelnim političkim neistomišljenicima. Evidentno je takođe, da se se u toj raspravi operiše sa izmišljenim i zamišljenim, iskonstruisanom na poiluistinama, neznanju i nekritičkom prihvatanju neistina i poluistina.

Naravno, takav pristup je više predmet razmatranja sociologa, psihologa, a neretko i psihijatara.

Ovo je samo mali uvod da bih preporučio sjajan tekst profesora Branka Milanaovića

Nalazimo se u situaciji u kojoj smo ali tako je kako je – ljudi su sa manje ili više pesimizma/optimizma, manji broj je impresioniran a mnogo veći depresioniran, malo njih ima mnogo, a mnogo njih malo. Dok neke stranke pozivaju na strpljenje,druge nude spas za glas, treće se formiraju i tako u krug.

Optimizam nalaže da se stvari posmatraju više belo nego crno što mu dođe sve više sivo i sumorno. Sigurno je da može i mora biti bolje ali sa mnogo više volje.

 “Za ovo gde smo stigli, niko nema alibi. Svi smo krivci. Jedni druge ne slušamo i ne razumemo, svako radi protiv svakoga, površni smo, lakomisleni, i ne nedostaje nam samo poslovni nego i lični moral. Zato je kod nas sve relativizirano, za svaki pogrešan postupak postoji opravdanje. Ovde se oni koji umeju da lažu,

Kada se u novinama pojave naslovi kao “Tajne službe vojske bez ikakve kontrole”, “Magija tajnih službi “  i izjave ministra odbrane da sa direktorima službi sarađuje na bazi promenljivog poverenja, a ne da sa njima rukovodi iako su mu potčinjeni, to naravno izazove niz dobronamernij ali i onih drugih pitanja u vezi tih “misterioznih” službi.

Već devet godina priča se o reformi sistema odbrane, svaki ministar odbrane na kraju svake godine govori o značajnim rezultatima koji su postignuti a posebno svaki ističe kako je upravo “od kako je on ministar napravljen ogroman i suštinski pomak“. Bilo bi krajnje neodgovorno reći da nisu ostvareni značajni reformski procesi, uz isto tako značajne promašaje, počev od masovnog i neselektivnog penzionisanja i lutanja oko koncepcijskih pristupa.

Inače, održano je na stotine konferencija, seminara, savetovanja, javnih rasprava, stručnih konsultacija, realizovano mnogo mnogo uzajamnih radnih poseta na različitim nivoima sa ciljem da se razmenu iskustva o reformi sistema bezbednosti.

Neka ranija  ekipa iz Generalštaba i Ministarstva odbrane predlagala je ujedinjenje VOA i VBA u jednu službu, iako nigde u svetu nema primera da su te dve službe objedinjene. Državni sekretar za politiku odbrane Dušan Spasojević odbacio je taj model spajanja i naložio da se nekadašnji model tih službi u JNA modifikuju za današnja vremena, jer se, po njemu, a što je i tačno , pokazao kao bolji i funkcionalniji od predloženih rešenja.

Naša navika je izgleda da patimo od naše posebnosti pa tako prikupimo iskustva mnogih zemalja, izučimo različite modele, ukrstimo ih i onda umesto da odaberemo najbolji mi napravimo kombinaciju najlošijih rešenja i to zovemo kao naš specifični model.

Govoreći o rekonstrukciji vlade Aleksandar Vučić je danas rekao da je „pre formiranja vlade imao jasan plan, da je želeo opšte reforme u Srbiji, ekonomski rast i rešavanje nasleđenih pitanja, kao što su Kosovo, ulazak u EU i korupcija koja je podignuta na državni nivo.“

 Praksa je pokazala da su namere zaista bile takve i da se on lično trudi da se rečeno realizuje.

E sada, Vučić je naveo da je za godinu ostvareno pet pobeda.

1.- "Naša prva pobeda je što zemljom više ne upravljaju otuđeni finansijski centri moći i tajkuni, već država i ljudi izabrani na izborima. Imali smo hrabrosti da se suočimo sa moćnim finansijskim figurama.

2.- Druga pobeda je uspeh u borbi protiv korupcije.

3.- Treća pobeda je početak pregovora o članstvu u EU.(EU nije idealna zajednica, ali da je to trenutno najbolje udruženje država na svetu i nama je tamo mesto).

4.- promena odnosa većine zemalja prema Srbiji i

5.- uspostavljanje pristojne Srbije.„

Srbija se ponovo, ne svojom greškom našla u dilemi, ako bezrezervno podrži EU ljutiće se Rusija, ako ne ljutiće se EU. Upravo zato ne treba žuriti sa decidnim izjašnjavanjem, srediće oni svoje odnose i bez nas.

Umesto da i EU i Rusija očekuju da Srbija postupi po njihovoj volji, bilo bi korektnije da i jedna i druga pokažu mnogo više razumevanja za poziciju Srbije. Ovo tim pre što ni jedena ni druga nisu baš čiste savesti kada je u pitanju kosovska prošlost Srbije, a ni sada oko Krima

Svakako da bi bio dobar argumenat da Srbija kaže kako je osetila sankcije na svojoj koži i da je zbog toga principijelno protiv sankcija i neće ih nikome uvoditi  te  da EU to treba da uvaži jer ionako sankcije koje bi Srbija uvela neće imati nikakav uticaj na Rusiju.EU od toga neće imati nikakve koristi a Srbija može imati štetu.

Najavu predstojećih pregovori Beograda i Prištine prati i znatiželja u javnosti ko će biti u našem pregovaračkom timu, a u štampi se već licitira sa nekim imenima. Pošto smo odlučili da idemo u pregovore, podrazumeva se da smo i definisali ciljeve i šta želimo da postignemo, što je osnov za izradu pregovaračke strategije i taktika.  Svakako, pre ulaska u prergovore treba dobro promisliti o tome ko treba da pregovara, ko treba da bude u timu, ko treba da vodi tim, i ko može najbolje da podrži vođu tima. Za uspek pregovora svakako su bitni tak i veština“Takt je veština da nekome nešto dokažete, a da od njega ne napravite neprijatelja ili budalu i da sami ne ispadnete budala”(Howard W. Newton)

Mi ne bi bili mi kad svako ne bi misli da baš on zna najbolje da sastavi vladu i fudbalsku reprezentaciju pa tako i ovu pregovaračku reprezentaciju. Predlozi i mišljenja se kreću u rasponu