Svojevremeno je vladika Amfilohije otvoreno izrazio animozitet  prema “žutim”, što se valjda ima smatrati ključnim argumentum da se  “Crkva se ne meša u politički život, državne poslove i stranačku borbu”

Ipak, država se odnosi prema SPC kao prema svojoj, našoj, pa bi bio red i da se SPC odnosi prema državi i narodu kao prema svojima, bez obzira na koja je koalicija ili stranka na vlasti i na politička i druga opredelenja građana.

To država i čini. Prema podacima dostavljenim Danasu, Srpska pravoslavna crkva bi preko Ministarstva vera Vlade Srbije trebalo da u 2009. dobije državnu pomoć od oko 330 miliona dinara, odnosno po aktuelnom kursu oko 3,5 miliona evra. Postoji, međutim, crvena linija (iako crkveni velikodostojnici ne vole crveno) koju crkva ne bi trebala da prelazi kako ne bi ponižavala državu koja je više nego korektna prema njoj.

Sredstva se odvajaju od svih poreskih obveznika, što bi podrazumevalo i da se Crkva jednako odnosi prema svim građanima. A da li je baš tako? Kad se izdvajaju pare onda se kaže Crkva je naša, a  Crkva se u praksi ponaša kao da svi nisu njeni.

Za državu i narod nije  sporno da je Crkva odigrala značajnu istorijsku ulogu u očuvanju kulture i identiteta naroda, kao ni to da je sama po sebi nacionalna vrednost i institucija koja zaslužuje dužnu pažnju i brigu države

Nesporno je da SPC danas  ima izuzetan uticaj i to je verovatno jedini najmanje sporan rezultat  petooktobarskih promena . Klatno se pomerilo u drugu stranu pa je Crkva je od marginalizovane postala favorizovana,

Ambasador Rusije u Beogradu, NJ.E. Aleksandar Konuzin napisao je, povodom Dana pobede nad fašizmom, autorski članak u Danas-u, pod naslovom “Podigli su glavu oni koji su pucali u leđa”(koincidencija sa nama je slučajna?).

Toplo preporučujem taj tekst, koji bi mogao biti korisna literatura našoj državi, vojsci, istoričarima, prosveti i svima, kao lekcija o dostojanstvu, nacionalnom ponosu i civilizacijskim vrednostima, bez ideološke ostrašćenosti. Rusija se davno pre Srbije odrekla  komunizma ali ne i nacionalnog dostojanstva i svoje istorije, ona se ponosi antifašističkom borbom i bez ideološke ostrašćenosti odaje dužno poštovanje “Crvenoj armiji».

Evo samo nekoliko citata kako ambasador Konuzin civilizacijski, državnički i patriotski govori o pobedi nad fašizmom i svojoj zemlji:

Želim da se ovaj post shvati kao poziv da se narodu kaže istina o svemu, ništa ne idealizovati ni satanizovati, jednostavno ne lagati narod i omladinu radi uskostranačkih interesa.

Nije mi namera da ovo bude uvod u izanđalu raspravu o četnicima i partizanima već da ukažem na neprimerno prećutkivanje istorijskih činjenica i nemušto saopštavanje kako je Srbija odana antifašizmu, kako je dala ogroman doprinos borbi protiv fašizma, a da se izbegava svako pominjanje Narodnooslobodilačke vojske  i partizana. Srbija više zvanično nema ni Dan ustanka pa koje su se to onda snage niotkud pojavile i dale doprinos pobedi nad fašizmom?

Eto, juče je obeležena 67.godišnjica oslobođenja glavnog  grada  Srbije u 2.svetskom ratu.

Izveštaj o tome RTS pokaza u 31 minutu udarnog dnevnika ,a gradska TV STB u 16-oj minuti udarnih vesti.

Nekada su se  u Beogradu održavali veliki i značajni međunarodni skupovi i time smo se ponosili. Onda jedno vreme dugo nije skoro niko ni u posetu hteo da dođe, čak ni fudbalski klubovi i tada nam je bilo krivo, bili smo ljuti na njih što nas izoluju, što ne dolaze.

E sada kada se u Beogradu održavaju ponovo veliki međunarodni skupovi predsednika, ministara, načelnika generalštabova ili nesvrstanih, opet nekima smeta. Nekima smeta što će biti jubilarni sastanak ministara nesvrstanih ali još nisu počeli anti-kampanju, dok je protiv jedne druge konferencije kampanja u punom jeku, s puno patriotizma i dezinformacija.

Beograd će će od 13. do 15. juna biti domaćin jednog važnog međunarodnog skupa koji ima vojni, politički i bezbednosni aspekt i  predstavlja priznanje Srbiji, njenoj spoljnoj politici, vojnoj diplomatiji i međunarodnom imidžu njenih oružanih snaga.Radi se o skupu pod nazivom „Strategijska vojna konferencija za partnere“ (SMPC 2011), važnoj međunarodnoj konferenciji koja će okupiti načelnike generalštaba 28 država članica NATO, 22 države Programa Partnerstva za mir kao i 19 država Mediteranskog dijaloga, Istanbulske inicijative i drugih pozvanih država poput Indije, Brazila, Australije, Japana, Novog Zelanda i Pakistana sa ciljem da se razgovara o bezbednosnim izazovima

Evo DSS objavi proglas kako je Srbija ugrožena i uz sasluženje patrijarha zatraži da Srbija odustane od EU i spasi se, spasi nas i zadržimo Kosovo tako što ćemo tihovati, a patrijarh nam poruči“ da živimo svojim životom, teškim i mukotrpnim, kojim smo živeli 500 godina“ , naravno ne misleći na sebe i vladike koji vodžipove i imaju vile i dvorove.

 Gledam i slušam ovih dana kako nas raznorazni stranački funkcioneri, osvedočene patriote, spisatelji, akademci i akademici, stranke i udruge,  SPC pa i sam patrijarh udaraju u zdrav razum.DSS koristi svaku priliku da se javi da je narod ne zaboravi, njeni  stavovi su odavno poznati po tome što imaju malo veze sa realnosti i budućnosti Srbije, u koju se toliko kunu, ali oni su okrenuti njenom članstvu i simpatizerima. Međutim, čudno je da patrijarh, čiji su vernici članovi raznih stranaka, čak ih ima više u ostalima nego u maloj DSS, zapravo govori kao član GO DSS.  Saopštavaju nam kako nam je loše i kako će oni nas i vaskoliku

Kako javljaju mediji dogovorena je koalicija DS-SPS, što je u datim okolnostima za narod i državu najpametnije rešenje jer je time izbegnuto natezanje i mrcvarenje pa će se skupština i vlada brzo konstituisati i početi da rade svoj posao.

Lideri  DS i SPS su ovim pokazali državničku odgovornost i da su im državni iznad stranačkih interesa. Tako su se sada predstavili ali to treba i u praksi da potvrde i potvrđuju. . Naravno imam lično mnogo zamerki na račun i jednih i drugih ali sam uveren da će u jednoj stabilnoj vladi da dosta toga isprave, pre svega  da se i unatar sebe pročiste od kompromitovanih, korumpiranih i nesposobvnih ljudi. To je prilika  i put ka profilisanju moderne levice u smislu funkcionisanja slobodnog tržišta koliko god je to moguće ali i regulative države u meri u kojoj je to nužno. Ako može jedna Francuska da se okreće levici, ako će to dogodine verovatno uraditi i Nemačka zašto bi se Srbija ustezala da jasnije deklariše vladu levice.

Prateći događaje kod nas i u regionu , malo šta ima lepo, suviše je ubistava, samoubistava,svađa, prepucavanja, pozivanja na okupljanje, pretnje rasturanjem, onaj tovar muči magarca , tamo opet neki monstrum sa prezimenom Razum kaže da su Srbi izmislili Jasenovac,onamo opet neki vide svoj identitet u Aćifu, a kao po dogovoru pričaju samo  o zločinima komunista i svojim pravednim ratovima. Uz to štampa i tisak su prepuni slika estradnih dama gde su i kako pokazale ili  pokvasila guzu, kojoj su ispale sise, koja je više promenila partnera, na čijoj jahti , za koju lovu, itd, eto to su njima kulturni događaji.

E u svemu tome desi se i jedan lep i pametan događaj gde deca opet pokazaše da su pametnija o starih i nedokazanih magaraca.Učesnici mirovnog kampa, deca iz Sombora, Vukovara, Srebrenice, Tuzle i Gornjeg Vakufa otpevali su u Neumu i Dubrovniku pesmu Đorđa Balaševića "Samo da rata ne bude"

Polako se završava kampanja za drugi krug , eto bi i TV duel predsedničkih kandidata.

Nikolić je izgubio TV duel i ne treba se iznenaditi ako sutra naprednjaci iskoriste dan pred izbornu tišinu i optuže da su im sada krivi mediji, a da svi koji kažu da je izgubio lažu.

Od samog početka videlo se da to nije duel ravnopravnih jer je Tadić dominirao i bio ubedljiviji kod svake teme, a pokazao je i veći nivo kulture dijaloga.

"Boris Tadić pozvao građane da izaberu stabilnost i sigurnost, Tomislav Nikolić pozvao na promene u Srbiji. Predsednički kandidati TV debatu završili rukovanjem."

Tačno je, Srbija treba da bira one koji će obezbediti  brže promene ali na bolje i napored , a to sigurno nije nisu Nikolić i SNS sa svojim koalicionim partnerima u liku Vojine DSS, Dveri i Veljine NS , to je već davno viđeno.

Onima koji su imali bilo kakve dileme neka se mnogo ne opterećuju, dovoljno je da  su gledali ili da pročitaju završne reči kandidata:

Ideja da napišem ovaj blog nastala je nakon čitanja teksta izlaganja prof.Todora Kuljića na međunarodnom okruglom stolu „Preispitivanje prošlosti i istorijski revizionizam“, u Beogradu 12.i 13.oktobra ove godine.

Daleko od toga da je Jugoslavija pogotovo SFRJ bila idealno ali je bila najmanje loše rešenje u nacionalnom, kulturnom, prosvetnom, naučnom, ekonomskom, političkom, bezbednosnom, međunarodnom i svakom drugom, a pokazaće se i u pogledu demokratije i demokratskih insitucija, naročito efikasnosti njihovog funkcionisanja kada je u pitanju zaštita ličnih sloboda i prava građana, sprečavanju kriminala i korupcije, mafijašenja, nasilja i siledžijstva. Onda dođe vreme, sve se preokrene, pametni biše ućutkani i zaćutaše, budale progovoriše a neki se obogatiše. Ali posle svih parade i nacionalnih oduševljenjavaljda jednom mora doći vreme da se zapita u onom stilu A sada da vidimo šta smo ono imali i ko će da plati troškove zabave.

Konkretnije, gde su naši novci i mislim da je to suštinsko pitanje svake ozbiljne borbe protiv kriminala i korupcije

Uporedni pregled  duga prema MMF-u u miljardama U$ dolara

Nije ovo žal za SFRJ, socijalizmom, komunističkom partijom, sletovima i Titu već mi je žao nas danas , gde smo bili a gde dođosmo,

pa da li je moguće da jednom pogledamo samo stvarne uzroke jer ćemo samo tako lakše otkloniti teške posledice pa i po cenu da neki koji su bili nosioci propasti sada propadnu.

 Žene heroji.

Lepa Radić je bila  jedna obična devojčica, jedna “mala iz Bosanske Krupe”, vesela, devojčurak kao i sve tinejdžerke,(iako se to tada nije ako zvalo), išla je u školu, smejala se, ispod oka stidljivo gledala momčiće i sa drugaricama pričala koji joj se sviđa, maštala o prvim sastancima i ko zna o čemu još. Bila je i ona nečija simpatija, nečija mala iz Bosanske Krupe. Danas bi bila baka sa mnogobrojnim unucima, praunucima, čukununicima…

Ali,Lepa Radić je imala tek 17 godina kada je sa  postolja pod vešalima pokušala da se obrati zarobljenom narodu iz zbega, ali je omča prekinula njene posljednje reči.

Ovo je podsećanje na jednu od mnogobrojnih hrabrih devojaka i žena koje su dale svoje živote braneći slobodu i svoj narod , podsećanje na sve heroine iz naše istorije.