Već se najavljuje i termin izbora, a izborna kampanja je uveliko počela. Veliko je pitanje da li će se , kao svih ovih godina izbori dobiti ili izgubiti na prodaji magle o krupnim nacionalnim interesima ili konačno govorenjem istine i okretanjem konkretnim životnim pitanjima. Zato  ne bi bilo loše da stranke i političari razmisle da li će dobiti više glasova ako narodu kažu istinu ili ga i dalje budu zamajavali. To posebno kada je u pitanju Kosovo jer kako god urade rizikuju.

 Ako kažu da Kosovo definitivno nije u Srbiji izgubiće jedan deo birača, ako kažu da jeste i da će ga „braniti ako treba i ratom“ takođe  rizikuju da izgube jer narod zna da to nije tako.U suštini, narod na Kosovu je baš briga koja će stranka dobiti a koja izgubiti, za njega je važno kako će se njihov problem rešiti, a vreme je da se reši.

Upravo o Kosovu danas u intervjuima imamo stavove jednog  političara i jednog  analitičara, pa vredi analizirati i političara i analitičara.

Odluka MSP je svakako teška i, da se ne lažemo, predstavlja neuspeh političke strategije odbrane Kosova koja se zasnivala na dosta mitomanije, nacionalizma, i nacionalnog romantizma, predstavlja definitivni neuspeh politike odbrane Kosova koja se zasnivala konfrontaciji sa EU i beskompromisnosti, bez obzira na realnost. Takav pristup naročito su forsirali V.Koštunica tvrdnjama da sa EU ne treba  razgovarati ako ne prihvati naše uslove.Ako za nešto treba kriviti  aktuelne aktere to je što su nekritički nastavili da provode Koštuničinu politiku u vezi Kosova. Zato je potpuno deplasirane Koštuničine prozivke i pozivi na ostavke jer je to još jedna instrumentalizacija Kosova u unutrašnjepolitičke svrhe.

Vreme je da, dok još i za to ima vremena, pokušamo šta šta se može ostvariti zajedno sa EU.

U tom svetlu treba gledati i ponudu EU i gospođe Ešton da pruži dobre usluge u pregovorima. Ne treba biti mnogo pametan pa zaključiti da će se imati više uspeha ako svoje zahteve usaglasimo sa EU i pregovore vodimo uz njihovu podršku. Pri tome ne treba ispustiti iz vida da takav pristup podrzavaju sve članice EU, dakle i one koje nisu priznale Kosovo. Uostalom, sadašnje stanje pa i propali pregovarački proces rezultat je, između ostalog, i nepotrebnog inaćenja sa EU i SAD..

Ne sporeći već najavljenu diplomatsku inicijativu sa 55 izaslanika, mislim da bi hitno trebalo tražiti sastanak sa EU na najvišem nivou.

Zoran Đinđić je još u februaru 2003. godine u pismima upućenim liderima Velike Britanije, Amerike i Rusije Toniju Bleru, Džordžu Bušu i Vladimiru Putinu, upozorio da Kosovo klizi u nezavisnost, zatražio da razgovori o problemima u pokrajini počnu što pre.

Nа 22. sesiji Igmаnske inicijаtive u Pаlаti Srbijа u Beogrаdu govorili su predsednici  Srbije, Hrvаtske  i  Crne Gore i predsedаvаjući Predsedništvа Bosne i Hercegovine kаo i komesаr Evropske unije zа proširenje Štefаn File.Tom prilikom predsednici su potpisali zajedničku izjavu pod nazivom "Partnerstvo za evropsku budućnost regiona".

U govorima svih učesnika dominirala je želja i uverenje da se Balkan konačno debalkanizuje i civilizuje, da se uradi sve kako se ružna istorija više nikada ne bi ponavljala. U tom smislu je  istaknuta ideja “skandinavizacije Balkana” na osnovama sličnim tzv. Nordijskom modelu saradnje Skandinavskih zemalja.

Celokupna istorija ljudskog roda bila je znaku večitog sukoba između zla i dobra, a i zlo i dobro se nalazilo u ljudima.Čak ni napredak civilizacije ni istorijska iskustva i pouke nisu uspele da promovišu razum kao vrhunski princip odnosa među ljudima. Ne treba  mnogo mudrosti jer je golim okom vidljivo da su ljudska pohlepa, zavist, mržnja, laž, prevara, kriminal, korupcija i mnogo toga što ljude čini neljudima zahvatili sve pore društva i kod nas u Srbiji , agresivno preteći poštenju, časti, dostojanstvu i slobodi i sigurnosti građana.Fascinantno je da to mnogo bolje vidi i razume jedan dvanaestogošnji dečak nego političari, stranake, verski velikodostojnici, kulturni, prosvetni i ostali delatnici koji se hvale kako im je jedina misija usrećivanje naroda.

Učenik 6. Razreda Nikola Borovčanin je napisao otrežnjujuću poruku celom čovečanstvu, mada je neki nepravedno kvalifikuju kao poruku srpskom narodu.

Pročitajte njegovu “Bajku o Časti”, razmislite i zamislite:

“Bаjkа o Čаsti”

“U nekа dаvnа vremenа živeše ljudi bistrog umа i plemenite duše.

Svedoci smo sveopšteg zaklinjanja iza nacionalnih interesa bilo da se nešto prihvata ili odbija, bilo da se napada ili brani, a da niko pri tome ne kaže jasno šta su nacionalni interesi Srbije.Konkretno, sada se nacionalni interesi na Kosovu i Kosovo stavlja iznad i ispred svega pa i te sumnjive EU.Podsećanja radi, državna zajednice Srbije i Crne Gore (SCG) objavila  je 10. oktobra 2005.godine  početak pregovora sa EU, pa su 3.maja 2006.godine bili suspendovani, pa 31.maja 2007.obnovljeni da bi 10.septembra 2007.godine dve strane usaglasile tekst Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, 29.aprila 2008.godine SSP je potpisan u Luksemburgu, a Skupština Srbije je 9.septembra 2008.godine usvojila Zakon o potvrđivanju istog.

Celi proces je vođen imajući u vidu Srbiju bez Kosova, a počet je za vakta Koštuničine vlade, što je i navedeno u čl.135 SSP, koji glasi:„Ovаj Sporаzum se primenjuje, s jedne strаne, nа teritorije nа koje se primenjuju ugovori kojimа se osnivаju Evropskа zаjednicа i Evropskа zаjednicа zа аtomsku energiju i u sklаdu sа uslovimа utvrđenim tim ugovorimа i nа teritoriju Srbije, s druge strаne.

Ovаj Sporаzum se ne primenjuje nа Kosovu koje je trenutno pod međunаrodnom uprаvom u sklаdu sа Rezolucijom Sаvetа bezbednosti Ujedinjenih nаcijа 1244 od 10. junа 1999. godine. Ovo ne dovodi u pitаnje sаdаšnji stаtus Kosovа niti određivаnje njegovog konаčnog položаjа premа istoj Rezoluciji.“

Kao i u svemu, Srbija kasni i sa rehabilitacijama žrtava komunističkih zločina, pa je to ne samo moda već i prioritet, a na svetsku ekonomsku krizu ionako ne možemo uticati.

Zajednička ideološka platforma revizije istorije i rehabilitacija u Sloveniji, Hrvatskoh, Srbiji, BiH, Kosovu je da su tokom i neposredno nakon drugog svetskog rata partizani- komunisti - zločinci iz isključivo ideoloških razloga i borbe za vlast maltretirali, uništavali i činili strašne zločine nad  pripadnicima svega što je imalo nacionalni i antikomunistički karakter . Komunistički teror okomio se naročito na „nacionalne humanitarne pokreta i organizacije“: ustaše, četnike, belogardejce, plavogardejce, crnokošuljaše, ljotićevce, nedićevce, baliste, handžardivizijaše, muslimanske milicije, pa razne Šicere i hortijevce po Vojvodini...

Juče je u Novom Pazaru u prisustvu ministra efendije Ugljanina otkrivena spomen poloča Aćif Efendiji kao još jednoj „žrtvi komunističkih zločina“ u Srbiji. Valjda je to u duhu opšteg trenda rehabilitacija žrtava komunista, pa kud svi Turci tu i mali mujo. Ako oni mogu da otkrivaju spomenike tamo nekim i proglašavaju ih svecima, kontaju da mogu i oni svojima iako ga nisu uspeli ubaciti u program državne komisije, a možda će u Radoševu seriju.

Već smo se navikli na novu zastavu, novu himnu ali za grbove ne znamo jer nismo sigurni koji je važeći i hoće li se odmah po usvajanju menjati. Naravno, državni simboli imaju izetan značaj i zaslužuju poštovanje u međunarodnim odnosima.Upravo zbog toga, čini se da se mora mnogo ozbiljnije odnositi prilikom idejnog rešenja i njihovog usvajanja, jer ako se često menjaju to znači da nisu na pravi način odabrani.Kada su u pitanju državna znamenja kao što su zastava, grb i himna onda ekonomski razlozi ne smeju niti mogu biti  izgovor već samo da li to jeste ili nije državni simbol koji će biti poštovan.

 Eto sada  ministarstvo pravde traži vraćanje starog grba  " iz ekonomskih razloga", četiri meseca pošto ja srpski grb konačno postao standardan.

 ovo  levo je novi a desno stari? Jedni kao hoće da menjaju a drugi kao ne daju.

Pa pošto se inače menja možda je pravo vreme i da se razmisli o novom grbu koji neće biti opterećen nikakvim mitološko-mitomanskim ni ideološkim simbolima.

Ni ove godine Srbija nije obeležila Dan ustanka, ali to nije razloga da  se svim antifašistima , građanima Srbije čestita 7. Juli - Dan ustanka protiv fašističko-nacističke okupacije. Nije da nije obeleženo ali kao poluilegalno, nema nigde države, nema centralne manifestacije, mediji , osim “Kurira” ni reči o tome, na sajtu Vojske Srbije ni reči.

 Ovde je Srbija rekla Sloboda.

Posebno treba podsetiti i čestitati onima koji su pozvali Putina da dođe 20.oktobra i uveliča nam svečanost povodom 70  godina oslobođenja Beograda . Kao što je i red, jelte, Dan oslobođenja Beograda,  20.oktobar , obeležićemo kao izraz pijeteta i zahvalnosti partizanskim borcima i borcima Crvene armije koji su u sadejstvu tog dana 1944.godine oslobodile naš glavni grad od okupatora i njegovih domaćih sluga.

Odnosi između Srbije i Hrvatske su izuzetno značajni i ključni ne samo za budućnost dveju država i naroda nego i za region. Jasno je da neće mnogo koristiti budućnosti ako su previše ili pretežno okrenuti samo prošlosti, a sa prošlosti se bavi samo onaj ko nema viziju budućnosti.

S obzirom sa su i Srbija i Hrvatska deklarativno i stvarno okrenute ka EU kao budućnosti, bilo bi u obostranom interesu i interesu te budućnosti da se međusobni odnosi na civilizovan način izvuku iz prošlosti.

Predsednik Tadić je upravo dao novi pozitivan  impuls u pravcu poboljšanja srpsko-hrvatskih odnosa kada je rekao da ne treba žuriti s podnošenjem kontratužbe i da će Srbija "još malo sačekati" pre nego što tužbu protiv Hrvatske uputi Međunarodnom sudu pravde, izrazivši istovremeno nadu da možemo da poboljšamo odnose sa Hrvatskom.. "Imamo još vremena da razmislimo o potencijalnoj kontratužbi Hrvatske ali generalni princip koji imam jeste da bi bilo dobro da ni Hrvatska nije pokrenula tužbu protiv Srbije i da Srbija ne mora da odgovara kontatužbom, već da se pitanja građanskih prava i prava hrvatskih i srpskim građana rešavaju u procesima koji nemaju duboke implikacije za naše međudržavne i mežu nacionalne odnose", rekao je Tadić.

Srbija se nalazi u ozbiljnim teškoćama koje se mogu prevazići samo nacionalno odgovornim radom svih,kao što je nekada govorio Jovan Cijić.Politička borba mora da se vodi tamo gde joj je mesto jer je to ozbiljna stvar a ne folkolor pa ne može biti ni deo navijačkog folklora, mada je skandiranje “Spasi Srbiju , ubij se” teško svrstati u bilo koju vrstu folklora. 

Niko ozbiljan ne smatra da su stadioni mesto gde se vodi politika i da fudbalske utakmice mogu biti političke tribine. Navijači nisu političke partije ali ih očito neko instrumentalizuju kao grupe za pritisak.

Zato bi parlament i vlada morali postati ozbiljnija mesta ne samo gde se vodi politika, već mesta gde se ozbiljno raspravlja  šta se dešava u društvu i na stadionima.

Nije mi uopšte namera da se bavim , čak ni da kritikujem ponašanje navijača, već političkom neodgovornošću onih koji to tolerišu, podstrekavaju i usmeravaju.Nisam video ništa dobro kada se skandiralo “Spasi Srbiju i ubij se” Slobodanu Miloševiću, ni kada se skandiralo to isto Vojislavu Koštunicu, a ni sada kada se  skandira Borisu Tadiću ni bilo kome da se to upućuje.