Uspešno čuvam decu, tuđu i svoju. Sve radnje radim. Zabavljam ih, uspevam da ih nagovorim na nemoguće - da se okupaju, da spavaju, da jedu, da uče. Čuvam i pse. S njima je još lakše nego s decom. Zašto onda ne bih umeo da pričuvam mačku? Mačka je najmanje zahtevna.

Elem, otišli prijatelji s decom na more, a meni palo u zadatak da pričuvam mače, privremeno, na nekoliko dana dok redovna mačkočuvarka ne stigne. Šta tu može da pođe po zlu? A meni prijateljica kaže pre polaska: Važno je da preživi. Pazi sad nje, dramoserke. Mačke je evolucija dizajnirala da prežive sve i stvašta. Treba im samo ponekad dati hrane I vode, a i bez toga bi opstale.

Inače nismo se loše slagali mače i ja. Ja ga ignorišem a ono mi se muva oko nogu. Jedino je malo komplikovanije kad sednem pred TV. Mačetu je do druženja pa se uzvere na mene i grebucka me kandžicama. Tu ga ja malo šutnem, a ono se odmah vrati da se pentra po meni. Tako trista puta. Sve dok nisam posustao. Legnem i taman zaspim a ono se nekako ušunja u sobu i gricka mi prste na nogama. Šutnem ga. Ali to ga, izgleda, loži pa mi još živahnije nasrće na stopala. Nemam kud. Izbacujem krlju iz sobe i zaključavam vrata. Spavam. Ne sanjam mačke. Ne impresioniraju me baš.

Recimo, hodaš gradom i saznaš da su na trgu, kojim prolaziš često, nekada davno ubijeni otac i sin - kralj i prestolonaslednik. Tako makar tvrdi vodič dok, kao dokaz, turistima pokazuje ožiljak od metka na obližnjoj fasadi.

Da li vam se dogodilo da vam ponude posao koji vam se uopšte ne radi ili da vam neko zatraži da mu prodate nešto što vam se ne uopšte prodaje, a vama nezgodno da odbijete? Za takve prilike postoji trik – zatražiš nerazumnu cenu i smeškaš se.

Problem je u tome što taj metod ne funkcioniše baš uvek. A kad ti ne upali, mrziš sebe zbog naivnosti i nedostatka

Ko bi se osećao prijatno dok se provlači kroz dugačke sterilne hodnike, dok stoji u redovima pred šalterima i gura se u gužvi pred pokretnim trakama gde se torbe vrte u krug, tamo gde se niko ne zadržava duže no što mora? Pošto dočeka i poslednji komad prtljaga, putnik gurajući kolica hita kroz neonsko svetlo ka izlazu. A onda se otvore automatska vrata od mutnog stakla i ukaže mu se svet: praznično osvetljen i okićen, mnogobojan i mnogoljudan.

Putnik zastaje na vrhu rampe, osvrće se, pokušava da u mnoštvu uoči poznato lice. A tamo, ko zna koliko stotina ljudi svi do jednog gledaju u njega jer svako ima nekoga svoga ko treba da kao kukavica iz sata iskoči iz otvora na zidu kroz koji je on baš izašao. I gleda putnik sa vrha rampe, paralisan kao zec pred farovima, zvera naokolo sve dok ne ugleda ruku koja maše negde iz mase i poznat nasmešen lik ispod nje. Onda se i on sav ozari, odmahne, pa brže pogura kolica s prtljagom niz rampu u pravcu dočekivača. Susret je dirljiv trenutak.

Nema načina da skočim do apoteke i da na brzinu kupim apsirin. Komšije, više od kafea i parka, vole apoteku kod tri sestre. A apoteka je prekoputa, na uglu. Napred izlog našaran Art nouveau cvetovima; a unutra vitrine, biljurna ogledala, drvene zmije uvijene oko drvenih pehara, mali milion fiočica i teglica po policama, rukom ispisane etikete, stupe i tučci, staklići. Ima i jedan veliki sat s klatnom pod plafonom. I srebrna kasa. Ima takvih starih framacija. I miriše starinski. Na čisto, na prašak za glavu i kolonjsku vodu. Ista kao pre sto godina kada je otvorena. Ili mi

El Sueño, Salvador Dali, 1937

Nema lepše uspavanke od kiše po krovu. Džez uspavanke. Dok kiša pada (neko reče »dobuje u ritmu tam-tama«) crepovi osciliraju pod zilionima kapljica a sa njima se lagano, mikronski, ljuljuška i krov, zidovi, kuća, krevet i ti u njemu. Ritam biju krupne kapi što se otkidaju od strehe i udaraju po simsu. Sporo bubnjaju kao timpani u sinfonijskom orkestru. S vremena na vreme vetar kišom

Ovogodišnja proslava Božića biće posvećena multikulturalnosti. Naše odeljenje je za temu uzelo Srbiju. Molimo da, ukoliko ste u mogućnosti, donesete tradicionalne srpske božićne kolače, tipične dekorativne elemente i narodnu nošnju. Snimaće televizija!!!

Znači: sitno pismo od učitelja veli da je moj sin najegzotičniji u svom prilično šarolikom razredu, pa je nama pripala čast da na godišnjoj školskoj priredbi glumimo tradicionalno-tipične Srbe. Nema nam vrdanja. Ko će ako nećemo mi? U ovoj školi mi smo jedini na visini zadatka. A vidim da je mali čitav slučaj shvatio veoma ozbiljno. Učitelj me ipak, nesiguran da ću pristati na saradnju, vabi mogućnošću da nastupam na TV-u u jeleku, vezenim čarapama i opancima!  

Moj stariji sin hoće da postane maneken. U stvari, hoće da bude popularan u školi pa se dosetio manekenstva kao nepogrešivog metoda. A popularan je taman koliko treba, no on misli da se dok on sedi kod kuće druga deca od 14 godina provode do sitnih sati po diskotekama, a njega ne zovu. Ajd što hoće da bude bubnjar, godinu dana je vežbao dok mu na kraju nisam naručio bubnjeve, a nema pojma koliko mi je unapred strah što će da me razludi bukom i posvađa s komšilukom. Ajd što hoće da bude barmen, vodim ga u neki suši/koktel bar da bude šegrt, po sat-dva, više neće da ga trpe,

U nedelju, na praznik Presvetog Trojstva, leta gospodnjeg 1515. dvadesete godine vladavine Manuela, Božjom milošću kralja Portugala, Algarva i zemalja s ove i s one strane mora od Afrike do Arabije, Persije i Indije, po njegovoj ličnoj zamisli i naredbi, dogodiće se čudo neviđeno. Trg između Palate na Obali i magacinâ kolonijalne robe s druge strane, za ovu priliku dodatno je ispregrađivan drvenim tablama i zatvoren kako sa strane grada tako i prema reci. Oko brisanog prostora u središtu trga podignute su tribine, kao što bude za borbu s bikovima.

Grupica turtista je upravo sišla iz tramvaja. Osvrću se oko sebe. Nisu sigurni da li su na pravom mestu, da li su dobro brojali stanice i izašli gde je trebalo. Kuda sad? Levo ili desno? Uz ili niz padinu? Da li zaista tu, u nekom od ovih sokaka, u nekoj zadimljenoj krčmi, fado živi boemski život?

***

Ovo pred nama