Krajem 1982, nekoliko evropskih muzičkih listova, među kojima britanski NME i francuski Actuel,  biralo je najbolje nove bendove, ovo je rezultat.

Prilažem i jednu nedavnu TV emisiju koja se tiče Idola.

Da opozicija ne bi bila potpuno mrtvo more, postarao se ove nedelje Čedomir Jovanović. Rekao bih da je on potajno čitao moje tekstove u Našim novinama jerbo su nam se politički stavovi usaglasili. Ako nije čitao već je do iznetog stava došao vlastitim misaonim procesom, tim bolje po njega i po opoziciju nenaviklu da misli svojom glavom.

Pre nekoliko godina bio sam u Bugarskoj. Posle jednog od sastanaka, sedim u kolima zajedno sa kolegom iz kabineta bugarskog predsednika. Radio je uključen. Svira nekakva zabavna muzika, Madona, Rijana i slično. Bugarin i ja ćaskamo lako se sporazumevajući svako na svom jeziku. Onda naš razgovor prekine pesma na srpskom. 

"Ceca!", kaže Bugarin uz osmeh. "Mnogo dobra, Ceca!"

Pojavio sam se kod Zorana Kesića u "24 minuta".  Istaknut sam kao negativan primer. Povod je jedan moj tvit. On glasi: "Deca moraju biti zaštićena od svakog nasilja. Nemaština je oblik nasilja nad decom."

Ovo sam napisao u okviru diskusije povodom štrajka glađu jednog roditelja kome su oduzeta deca jer nije imao sredstava za njihovo izdržavanje. Neko od mojih Tviter sagovornika, bio je bezrezervno na strani tog roditelja, rekavši: "Svi smo mi Đorđe!", pa sam mu replicirao da nismo.

Da li se na Voždovcu već oseća boljitak? Pun osećaj nadolazeće nove energije i optimizma pomalo kvare snežni smetovi koji su pali u poslednjih 24 sata. Nažalost.

Srpska napredna stranka je pobedila DS na ovoj beogradskoj opštini. Kao dugogodišnji stanovnik iste, majušni fragment biračkog tela i pojedinac koji je tri puta u poslednjih par meseci s obe ruke glasao protiv SNS, priznajem poraz i čestitam pobednicima.

A to činim najviše zbog pojave koju sam ustanovio igrom slučaja. Naime, prekjuče sam išao Bulevarom Revolucije od Cvetka ka Boleču. Taj deo Beograda

Primetio sam, g. gradonačelniče, da u Beogradu ima sve manje vrabaca. U stvari, da ih gotovo uopšte više i nema. Šta je tome uzrok, ne znam. Da li su u pitanju oštre zime, vrela leta, ili nešto treće, pitanje je na koje će neko stručan znati odgovor, ali ja samo, sa ne malom setom, primećujem da ih nema.

Vrabac je, inače, jedan od simbola Beograda. To čak i u Wikipediji piše. Siguran sam, svoje važno mesto ima u ekosistemu. Međutim, ono što je možda i važnije, vrapci važno mesto imaju u emotivnom sistemu svakog Beograđanina, zbog toga, apelujem da se nešto oko ovog problema preduzme.

Ima mišljenja u okviru psihijatrijske nauke koja tvrde da je homofobija u stvari prigušena ili potisnuta homoseksualnost. Utuljeno kandilo, što bi rekao Dragiša Vasić. Dakle, agresija homofoba prema homoseksualcima posledica je panike koja se javlja zbog vlastitih latentnih homoseksualnih sklonosti. Osobe koje su načisto sa svojom seksualnošću nemaju potrebe za vršenjem nasilja nad drugačijima, kaže ovo, ne tako retko, psihijatrijsko mišljenje.

Međutim, fizičko nasilje koji se dešavalo u nedelju 10. oktobra 2010, a naročito mentalno nasilje koje

Ne, ne želim da budem ambasador. To je odgovor onima koji mi, šta god da kažem, dobace: “Aha, to se ti nabacuješ za ambasadora.” Ne nabacujem se. Dokaz? Nemam, sem da je možda malo nelogično da sam propustio da budem ambasador u vreme kada je moj školski drug odlučivao o tim pozicijama, nego sam rešio da postanem sad kada se za to pita čovek o čijem radu mislim sve suprotno od Vesne Pešić. I neretko o tome pišem. Ne samo to. Video sam za osam godina dosta ambasadora na delu. Neki su bili profesionalni, tihi, pronicljivi i kompetentni. Neki su bili velikići, slučajno i greškom poslati u ambasadore, pa su kolutali očima skrivajući se po mračnim ćoškovima ambasade samo da ih predsednik slučajno ne pita o odnosima u vladajućoj koalciji dotične zemlje. Takav jedan, Velikić, posle izbora 2012. prvi se zaleteo u novine da ispriča kako je oduvek znao sve o “katastrofalnom Tadiću i njegovom režimu”. Kukavički, da se čovek ispovraća.

(Ovo je kompletan tekst prof. Vladimira Vuletića iz današnje Politike. Tekst u štampanom izdanju je kraći za 1300 karaktera, zbog prostora. A meni se čini da je dovoljno intrigantan da treba da ga pročitate celog. NK)

«Gej parada mora da se održi isto kao što je i Prozor morao da padne. Po naređenju vrhovne komande. Tako da ovih dana, pred predstojeću gej paradu u Beogradu, cela priča dobija metaforične obrise lakmus papira, koji će odrediti ne samo kiselost ove sredine spram promovisanja najvažnijeg društvenog i kulturnog koncepta Velikog Brata nego i stepen naše kolektivne zavisnosti od naređenja sa Vrha. Nemojmo da se zanosimo. Naređenje je naređenje, pa je svako političko opiranje na tu temu samo bacanje prašine u oči domaćoj javnosti.»