Ovih je dana predsednik Nikolić u nekoliko navrata obznanio da intenzivno radi na svojoj novoj platformi za rešavanje kosovskog problema i da taj tekst predstavlja njegov predlog "konačnog rešenja". Po tvrdnji predsednika, mi se nalazimo na ivici i "svako naše sledeće popuštanje moglo bi da znači da smo se prećutno sa mnogo čime saglasili". On nagoveštava i da će o svom predlogu prvo razgovarati s premijerom i Vladom.

"Kineski samit je izvanredna stvar. Mi bismo učinili isto da smo u mogućnosti." To bi, recimo, bio ispravan opozicioni stav. Ali ne verujem da ćete ga čuti.

"Kineski most je izvanredna stvar koju je započela prethodna vlast." To bi bio ispravan stav aktuelne vlasti. Da li ćete ga čuti? Da li je u Srbiji moguće čuti nešto što je toliko normalno i toliko podrazumevajuće?

"Brisel će nas suočiti sa priznavanjem Kosova i na to moramo da budemo spremni", rekao je predsednik Nikolić. Premijer mu je replicirao, rekavši da to nigde nije pročitao i da takva solucija nije na dnevnom redu. Nekome ko pokušava da se snađe u lavirintu političkih događanja i njihovih struja i uticaja moralo je na um da padne pitanje: "Zašto je predsednik iznebuha krenuo da insistira na nekakvom briselskom 'zahtevu' i zašto baš sada?"

Na ovom je mestu proteklih nedelja, u nekoliko navrata, moja malenkost iznosila svoje skromno (ali neobično tačno) mišljenje o problemima koje imaju aktuelna opozicija i tzv. druga Srbija, te o razlozima njihovog nesnalaženja u aktuelnoj situaciji. U međuvremenu sam revidirao mišljenje. U stvari, avanzovao sam i sad mislim da problem nije u opoziciji, već u Vučiću.

Da je Bogdan Tirnanić živ, verovatno ne bi bio zadovoljan studentskom okupacijom bioskopa "Zvezda". Mislio bi da je bolje zauzeti "20. oktobar". On je, naime, mislio da je "20. oktobar" više od bioskopa, da je to geografski pojam, lokacija koja omeđuje prostor na kom se rađa najveći broj Beograđana, onih što to postaju kada po dolasku iz svojih zabiti prođu kroz vremensko-prostornu kapiju Balkanske ulice.

Da opozicija ne bi bila potpuno mrtvo more, postarao se ove nedelje Čedomir Jovanović. Rekao bih da je on potajno čitao moje tekstove u Našim novinama jerbo su nam se politički stavovi usaglasili. Ako nije čitao već je do iznetog stava došao vlastitim misaonim procesom, tim bolje po njega i po opoziciju nenaviklu da misli svojom glavom.

Za Šešelja znam od ranih osamdesetih. Bio sam na jednoj tribini u SKC-u kad je on iz publike prekidao moderatora Vojina Dimitrijevića svojim lucidnim i za ono vreme neobično hrabrim upadicama. Nisam baš siguran, Vojin je, otprilike, rekao da Jugoslavija nikad u svojoj istoriji nije imala iskustvo demokratije, građanskih sloboda, a Šešelj mu je replicirao da jeste - u vreme kralja Aleksandra.

Nekakva viša sila, očigledno, proizvodi distorziju vremensko prostornog kontinuuma čim tek tako, naprasno i preko noći, glavne ličnosti domaće političke scene postanu premijerov brat, predsednikova tašta, poslanikova žena... Kakva je Srbija demokratija, nameće se pitanje, i kakvo smo mi društvo ako šira i uža familija državnih čelnika postanu predmet debate u najvišem zakonodavnom telu zemlje?

Čistačice nisu još ni ispraznile piksle posle skupštine DSS-a na kojoj je Sanda Rašković Ivić postala predsednica stranke, a Vojislav je Koštunica napustio stranku. Šta je nateralo dotadašnjeg neprikosnovenog vođu da tako, za svoj habitus neobično promptno, reaguje?

Zašto se opozicija nalazi u nevolji, zašto se slabo snalazi, zašto joj od 2012. pada podrška, zašto izgleda bezidejno i bezvoljno? O tome se dosta govorilo i pisalo. I ja sam, sa svoje strane, u skladu sa svojim mogućnostima, pokušavao da odgovorim. Pominjao sam gubitak ekskluzivnog prava na proevropsku politiku kao najbitniji razlog.