Odisej i Ahilej. Cipras i Varufakis.

Postoje izbori odluke i izbori prolongiranja. U novijoj istoriji Srbije izbori odluke su bili 1990, 2000. i 2012. godine, jer se na tim izborima konfiguracija vlasti oblikovala i, potom, cementirala - u nekoj od svojih zaokruženih struktura, koje otuda možemo zvati „režimima". Izbori 2012. godine su u tom smislu bili specifični, jer su u isti mah predstavljali i početak novog političkog vremena i zadržavanje ranijih struktura (Ujedinjeni Regioni Srbije i SPS) u vlasti, da bi izbori 2014. godine malčice pročistili stvar (URS su ispali i iz parlamenta i iz vlasti, a stranke koje su simbolično vezivane za „petooktobarski" period poput DSS i LDP „samo" iz parlamenta) još uvek donoseći u vlast spoj onih koji su u njoj bili pre 2012. godine (SPS) i onih koji su u nju stigli nakon ove godine (SNS). Pri svemu tome se nije menjao strateški pravac zemlje, te se može reći da su, spoljnopolitički gledano, oni koji su formirali vlast nakon 2012. godine nastavili, sa manjim otklonima, spoljnu politiku prethodnika koja se svodila na suptilno balansiranje između Zapada i Istoka, uz proklamovan cilj pridruživanja Evropskoj uniji, uz zadržavanje istovremeno korektnih odnosa sa drugim svetskim silama (Rusija, SAD, Kina).

Srbi, osim oko Novaka Đokovića, odavno ne mogu da se slože ni oko čega. Tako ne mogu da se slože ni oko toga ko je pobedio na upravo održanim izborima. U narodu koji je onomad u direktnom fajtu pobedio NATO-pakt, svi su rođeni pobednici i svi vole da se proglašavaju pobednicima i tu svako pronalazi neki svoj parametar za koji bi se uhvatio. No, nije ni to bez nekoga vraga, jer su upravo održani izbori, za razliku od onih pre dve godine, žestoko ustalasali političko tlo pod Srbijom i ubacili njenu političku elitu u petu brzinu. U godine raspleta, rekli bi cinično zlobnici.

Dakle, ko je zapravo pobedio na ovim, konačno završenim, „dvokružnim", izborima?

Tako De Golov, na prvi pogled, bajronovski, don-kihotovski, odlazak iz petenovske Francuske, neće zapravo biti romantičan čin zanesenog patriote koji ide da u dijaspori štampa novine, već državnički čin odlučnog čoveka koji je imao jasnu ideju šta činiti kako bi se očuvao legitimitet države i koji je sada za tu svoju ideju počeo da traži sredstva. Sreća koja će dovesti Vintona Čerčila na čelo ratne Velike Britanije i njegov koristan praktični račun će učiniti da britanski premijer po De Golovom povratku ovoga najljubaznije prihvati, verujući u korisnost njegove akcije po britanske i opštesavezničke interese. On će De Golu staviti na raspolaganje jednu tehničku spravu, preko koje će odbegli francuski general, sam i bez igde ikoga, uspeti da tokom rata stvori sopstveni mit, koji će prerasti u opštenacionalni mit otpora okupatoru i konačne pobede nad njim. Biće to radio.

Vreme nakon Drugog svetskog rata kao vreme „velike sinteze" protivrečnih tendencija epohe će zapravo biti vreme geopolitičke ravnoteže i balansa među svetskim silama, što je konačno rezultiralo politikom detanta (franc. détente - opuštanje) među velikim silama koja je na snazi bila u centralnom delu ovog perioda - od sredine šezdesetih do početka osamdesetih godina 20. veka. Državnici koji će obeležiti ovaj period će više biti skloni pregovaranju nego konfliktima, koristeći same konflikte uglavnom kao sredstvo za jačanje pregovaračke pozicije, a ne kao cilj sam po sebi. Možemo reći da je, nakon pola (dvadesetog) veka u kome su takt događaja određivali neuravnoteženi destruktori poput Vilhelma II i Hitlera, nastupilo vreme u kome će takt određivati uravnoteženi državnici u najboljem maniru bizmarkovske diplomatije.

O višestrukim društvenim i mentalnim podelama unutar srpskog društva (Istok-Zapad, patriote-izdajnici, tradicionalisti-modernisti, itd.) su na duhovit način pisali književnici, literarno prevodeći naše tragične istorijske činjenice u komičnu literaturu, dobijajući efekat „smeha pod vešalima", dok mi želimo da zađemo u sociološko-istorijske uzroke tih podela obrađujući ovu temu na naučni način.

Pre nekoliko meseci, dok se predizborna kampanja još zahuktavala, napisao sam, da će sledeći parlament biti vulkanski. Rezultati izbora su ispali onakvi kako sam „tipovao", te je omer glasova ispao otprilike onakav kakav sam se usudio da „prorokujem", te se sada sasvim izvesno može reći da će parlamentarni saziv pred nama biti vulkanski. Da ne kažemo paklen.