I onda mi on reče

- Ja sam 4 godine bio u HOS-u

Sipao nam je obojici po dva prsta rakije i uzdahno dok je seo.

- Ja, od kada pratim politiku, poklonik sam Šešelja.

Otpih gutljaj, otpi i on. Nismo se kucnuli.

 Muk.

- I, šta nam je sada činiti – upita on pogledavši me.

Suviše naboran za svojih 50 godina. Verovatno to on misli za mojih 38.

 Muk.

Uspem ponekad da ućutkam pse u dvorištu

i na miru ispušim cigaretu na terasi

Noćas ce umreti troje

i roditi se četvoro Kineza.

O tome verovatno niko neće čuti,

ali opet, njihove majke plakaće ponosne.

I majke umrlih i majke novorođenčadi

Slabo se šta menja u Srbiji

osim potražnje robe

i uzdizanja srednje klase isčitavanjem domaće beletristike.

Sumnjam da je iko ikada

napisao pesmu o Kinezima

A živeo u Srbiji

i boleo ga kurac

i za Kineze

i za Srbe.

O domaćim piscima da i ne govorimo.

       '' O čemu je razmišljala gospođica Li, mlada kineska državljanka, dok je čekala liniju 16.''

Upoznao sam ga na ArtWalk-u, to je neka umetnicka pizdarija koja se desava svakog drugog cetvrtka u Dauntaunu Andjelesa.

Postoji sjajna knjizara koja cela 2 sprata drzi u haosu knjiga, poredjanih i pobacanih nasumice, i svaka kosta Dolar. Nebitno ima li 300 listova i onaj papir kojim ne mozes dupe da obrises, ili je u pitanju fanzin koji je zaista napravljen od toalet papira. Ima i video kaseta, sumanuti naslovi.  Isto Dolar.

 Prisao je on meni, jer sam buljio u ovo 

                                                                      U potpunosti marginalizovan
                                                                              od strane države

21. vek je

godinu i po dana ne uspevam
da pronađem posao,
znam mesto na kom ljudi požele želju
i onda odlaze svojim putem
preko napuklog asfalta i
tu sam da pokupim sitninu koju ostave u fontani

                                                                 još jedan osmeh

Samo su ga sproveli  i zatvorili vrata . Bez mahanja. Čak i da su podigli ruke nije želeo da se okrene i eventualno ih otpozdravi. Jednostavno, tu ne drže ljude koji gaje iluzije o srdačnom rastanku. Možda je čuo zvuk zatvaranja čeličnih vrata i škljocanje brave. Možda je isključio zvukove i ispravio leđa. Sve iza njih može komotno da umre istog trenutka a opet ne bi ostavio ništa čemu se ne bi mogao vratiti. Doček je bio prepušten parkiranim automobilima, nekolicini stabala i semaforu koji pokazuje crveno.

Uslov da se pojavimo tamo bila je nabavka domace nane. Jebote.

Rekao sam joj da ne zelim da idem. Pogotovo negde gde mi je dolazak uslovljen domacom nanom.

-          Pa to nema nigde!

-          Ma daj! Rekla je da joj treba za neki koktel. Kod tvoje babe je ceo zid u toj nani.

-          Da?

-          Da.

Sedeli smo u jednom mirnom ali otmenom restoranu, izvan centra grada i pili Erdinger, ono nemačko pivo koje baš volim, ali ga retko pijem, ne zato što nemam para, ne, ne, već zato što mi više prija Lav, ili ''Zaječarac'', ali kad god dođe on, iz belog-što se kaže-sveta, onda moram da se prepustim uživanju u pivu za koje u jednom ovakvom eminentom restoranu čovek mora da izdovoji trećinu svoje bedne dnevnice, ali Bože moj, on pije samo ovakva piva i njegov stomak nije navikao na srpske ''otrove''.

Ćutali smo, gledajući sa strane, on je posmatrao neki bračni par u prisnom

Otišao sam jednom u Kinoteku tokom 2015.

Sticaj okolnosti – ne živim više u Beogradu.

Moj prvi pokušaj da pogledam nešto u jednom od hramova moga odrastanja, bio je film ’’Dodir Meduze’’. Ričard Barton i jedan od mojih dečačkih heroja, Lino Ventura, u glavnim ulogama.

Uredno sam platio kartu, bilo nas je više od petoro – kritična masa za prikazivanje filma – i čekao sam da se zavalim u fotelju i uživam. Nisam uspeo – gle čuda – jer su nas dva golobrada mladića koja očito imaju neku funkciju u emitovanju filma - obavestila