... „idiot", mi se negde pojavila pred očima, kako joj gustina korišćenja nalaže, pa „korisni idiot", što je i logično za nas starije, da bi „inteligentni idiot" brzo uzeo srebro i tako bronzu ostavio jedinom preostalom kandidatu, sintagmi „korisni, inteligentni idiot".

Ovo se desilo pre nekoliko dana, slučajno kako sam naleteo na Fejsu na Vučkov prilog prepiske između Sama Harisa i Noama Čomskog. Deo Vučkovog naslova „...Sam Harisovo ponosno, javno brukanje" je, verovatno, bio asocijativni ključ:

  - Meni je Sam Haris korisni idiot (inteligentni, ali to neću da ponavljam pošto uglavnom i razmišljam o inteligentnim ljudima).

  - Mogao bih da izostavim i „koristan" pošto pametni ljudi relativno lako zaobiđu zamku da igraju ulogu beskorisnog idiota, i ja „teoretišem" kako je za to izbegavanje dovoljna i minimalna doza strasti da svoj mentalni „atleticizam" projektujemo u javni prostor.

  - Noam Čomski je sve češće meta kritike i podsmeha sve većeg broja tih korisnih idiota, po mom skromnom i sve češće skromnijem mišljenju, koji ne da ne razumeju šta on priča, nego najčešće ne znaju ni šta je tema priče, ne zato što nisu sposobni nego iz jednog prostog razloga ...

Dok oni profesionalniji i ozbijniji od nas priučenih instant mudraca iz virtuelnih prostora značajno klimaju glavom u razumevanju više istine obrazaca tipa gde Rusija daje Grčkoj unapred 5 milijardi dolara od buduće zarade od još južnijeg toka, koji će sad da ide preko Turske, Grčke, Makedonije i Srbije do Centralne Evrope, da bi Grčka otplatila deo duga gde je i IMF jedan od većih primalaca, kako bi IMF mogao, uz US ubeđivanje, da da novac Ukrajini koja je slupana poslednjih N meseci, a ona mora da ga da Rusiji pošto se Rusi nešto navili da im stvarno isključe gas, .... e, dok oni o tome razmišljaju, i dok Slavoj Ž., pored Isaiah Berlinovog razumevanja među kulturama, kao ulitmativnog „sredstva" kako se u multiculti sredini dođe do crte u pesku, pa moralnog partikularizma gde koristimo „force" da tu liniju privremeno pomerimo, u nezgodnim situacijama, pošto nemamo ni vremena ni znanja za kontekstualnu analizu i obrasce šire namene, dok Slavoj Ž., dakle, uvodi i pojam „borbe", što je isto „force" plus džedajština, borbe kao leka protiv letargije dominantne kulture u mešanoj sredini sa kotradikcijama, tj dok on „...apeluje na Zapad da

...vrlog, novog sveta.

Neko ko je završio u poslu pisanja softvera, a u matematici se dotakao imaginarne ose samo u obaveznom obrazovanju, je skoro sigurno imao i trenutke gde, u vrhunskom „profesionalizmu", ima deo programa gde piše „Ovde program ne sme nikad da dođe". Obrazac je tebao da znači da je programer toliko dobro sagledao sve mogućnosti, i već ih odradio, da je ovo magično mesto, sa magičnom porukom, bilo potpuno odsečeno od „sveta".

I program, kao i sve neprijateljski raspoloženo oko nas, dođe i na to mesto u nekom trenutku.

Danas je rok za prijavljivanje osnivačkih članova AIIB (Asia Infrastructure Investment Bank). Kineska inicijativa, sa ključnim koncima još uvek u rukama Kine, je viđena, iako tek u poslednjih nekoliko nedelja, kao spekatakularan poraz US strategije, koja se zasnivala na pritisku na saveznike da se ne uključe u inicijativu.

Iako je UK, kao jedan od najbližih US saradnika, onomad dala verbalnu podršku inicijativi već sledećeg dana je na naslovnoj strani FTja izašla kritika i očekivala se UK uzdržanost. Po nekim pričama UK i mnogi drugi saradnici su nastavili sa (polu)tajnim pripremama za pridruživanje, držeći US izvan informativnih tokova, da bi u poslednjih par nedelja prvo UK pristupila inicijativi, pa za njom Nemačka, Francuska, Australija, .... Tajvan (kao poseban kuriozitet), Rusija, Indija, ... sve u svemu preko 40 država. Ironijom sudbine jedino je Japan od velikih odlučio da se ne pridruži da bi US juče naglasili da će se i oni pridružiti.

Često se kao razlog za inicijativu navodi kineska frustracija neodgovarajućim glasačkim pravima u svetskim institucijama, i dobar primer je MMF gde US ima posebna prava, a ne ispunjava obaveze, pa Kini čas obećava više prava, čas povlači to obećanje, to je, uglavnom, zvanični i formalni povod za inicijativu u površnom smislu i iz pera zapadnih komentatora.

Ako je vrhunska privilegija postojati uopšte i biti svedok života i mrdanja oko nas onda je na drugom vrhunskom mestu, bar nas muškaraca, bar meni onomad, bilo neko žensko društvo sa tim divnim i tajanstvenim razlikama i kikotanjem, beskrajnom brzom pričom koju bar ja nikad nisam pohvatao iako sam se u njoj lepo osećao, durenjem, brigom i „ne ljutim se" šminkom na prečesto al-na-kratko preozbiljnim licima ...

... da bi mi kasnije Bog podario dve ćerke kao dvoje starije dece i tako mi na prvo vrhunsko mesto stavio ta čudna bića sa nepoznate planete kojima su, i ovo je jedino mesto u celoj mojoj maleckoj priči gde nema sumnje, pri vrhu liste talenata bili hipnotički pogled i osmeh koji zarobi od prvog razvlačenja usana.

To da sreća služi odvažne je skoro sigurno tačno, ali služi još neke i u tom još nekom prostoru sam se ja zadesio po dolasku u UK sa ženom i tri meseca starom ćerkicom 1987. tako što smo dobili kuću na korišćenje na nekoliko minuta od mog prelakog istraživačkog posla i ženinog za koji su prvo bila potrebna tri voza i dva presedanja u odlasku pa posle povratku, a kasnije sat i nešto malo više vožnje kolima, pa sam i ja na nekoliko tih prvih godina u UK postao majka sa pranjem pelena za višestruko korišćenje, buđenjem, kuvanjem, vođenjem u park i ostalim trivijama koje su brzo zaboravljene ...

... da bi ustupile još više mesta onom najiskrenije-vrednom i nezaboravnom, sećanju na blizinu i druženje sa malim, prepametnim i predragim bićem.

To je onaj za koga važi definicija: „To je osoba koja se sa sumnjom osvrće na nove reči proverenih lažova".

Ko ne veruje u organic i non-organic podelu, pa se sekira na pomisao o bilo kakvoj štetnosti vakcina pošto su takve ideje besmislene, rizikuje da se nasekira po čitanju ovog bloga, iako je blog o hrani - MIT naučnica Stephanie Seneff kaže „Jedite organic hranu".

Tamo gde je to skupo možda postoje putevi, ne za sve u počeku, gde proizvođači i potrošači mogu malo da se približe.

Uvod ide dalje preko šaljivog intervjua sa neznanim japanskim doktorom:

P(itanje): Doktore, čuo sam da kardiovaskularne vežbe produžuju život. Da li je to tačno?
O(dgovor): Srce jedino dobro za neki broj otkucaja... Ne troši na vežbanje. Sve se istroši na kraju i pokvari.

P: Da li da smanjim potrošnju alkohola?
O: O, nikako. Vino pravi od voće. Voće jako dobro. Vinjak destilovano vino pa ima još više voće. Pivo pravi od žitarica. Žitarice isto dobro.

... recimo, 10,000 dinara.

Možda ovaj neformalni finansijski instrument, kada se ovako nešto odštampa na papiru pa koristi kao novac, gde je to moguće, ima drugo i korektnije ime na srpskom (IOU na engleskom, „I owe you"), ali meni je neznanje na trenutak simpatično kako gledam jedan članak o Grčkoj borbi za izlazak iz bede i sećam se prijatelja iz Beograda koji ima malu firmicu od nekoliko desetina ljudi pa s vremena na vreme, kao Grci, dolazi na ivicu bankrotstva.

Grčka priča u nekoliko rečenica: dobronamerni delovi anglosaksonske finansijske elite, i ovo nije stilska figura i ne pričam o onim „imbecilima" kojih se ponekad dotaknem ovih dana, pričam o ljudima koji su kreativni i misle dobro, kažu kako Grčka nikako ne sme da prihvati dil koji su imali do sada koji ih tera da održavaju fiskalni višak od oko 3% od bruto nacionalnog dohotka. S obzirom da imaju previše nezaposlenih uz ovo pravilo se neće nikad oporaviti, kako da imaš fiskalni višak ako nema zaposlenih od kojih da ubiraš poreze, nezaposlenih može da bude još više, a neverovatnog siromaštva skoro sigurno i na jako dug rok.

Moraju da pobede u bitci i prepakuju dil što se tiče njihovog duga i pravila kako treba da se ponašaju. Nemačka se nerazumno i ideološki postavila i ako je to nemoguće bolje je izaći iz Evra, iako je to jako riskantno, nego ostaviti stari dil.

Kao bolja opcija se spominje i uvođenje paralelne valute preko IOUs, „ja-ti-dođemova", i usput se spominje kako ih koriste neke US države.

Igrom slučaja upravo pročitah dva članka koja su u nenamernoj vezi - jedan je tabela, sa detaljima, slobode štampe po svetu, a drugi o ovim subvezijama iz naslova.

Sloboda štampe mi je bila interesantna zbog UK, pošto mi je neverovatna, za nepoverovati, kontrola koju ja "vidim" u UK - UK je na 34. mestu u svetu, spustili se jedno mesto od prošle godine, Finci prvi, kao I prošle godine, a Srbija 67. - spustila se 13 mesta na tabeli.

Subverzija društvenih pokreta, gde bih ja kao amater uglavnom očekivao značajnu kontrolu nad medijima i malo sile tu i tamo je sasvim "bogatije" ratno polje i od "oružja" ima svašta (lista prepisana a komentari posle crtice, poneki, moji):

  1. Gušenje toka informacija

  2. Gušenje pokušaja regrutovanja novih članova

  3. Sužavanje prostora za regrutovanje novih članova

  4. Građenje atraktivnih alternativa - dok svi ne završimo sa partijicom i par sledbenika

Gledam kako se kao nedisciplinovani spartanci okomljujemo na roditelje koji se dvoume oko vakcinisanja dece - napadamo kao neinhibirane falagne, ali u analizi i planiranju smo više kao pet-do-pet ekipa koja je već trebala da napusti posao nego eto, isprečila se tema gde nekima treba održati lekciju i nije u redu da se odlepimo od kompjutera dok na Internetu neko falšira na tako važnu temu.

Kako starim moja facinacija ljutom i beskompromisnom borbom protiv i najmanjeg "lošeg", pa spremnošću za udruživanjem snaga u toj borbi na prostorima odakle sam i sam maznuo gene koje i dalje i koristim i ljubomorno čuvam, je sve veća.

Malo je čudo prirode koliko mi volimo da se udružimo pa drugima očitamo bukvicu, a tema često nije toliko ni bitna.

Ali dobro, vakcina je bitna tema.

Ja mislim da je vakcina jedna revolucionarna tekovina. Prosto je spasila toliko života i taj fakat je jasan. Samo odatle do promišljenog osvrta na temu vrebaju skoro sve logičke i moralne zamke koliko ih ima.

U brzom čitanju jednog članka o ključnim idejama zapadne filozofije dođem do dela gde spominju Žižekovo tamo-negde gunđanje na temu šireg i pasivnog prihvatanja poraza marksizma i kapitalizma, gde bi on prvi poraz preispitao, a drugi iskoristio.

Uopšte mi nije potrebno da idem i tražim šta je on i gde napisao - tj nisam imao vremena - da bih u toj jednog rečenici prepoznao i veliki deo svog sentimenta.

Od marksizma, preko komunizma do Zvezadnih Staza.

A kako me je komunizam doveo do zvezanih staza tu su odjednom i rituali, kojih je serija prepuna u što igri mašte, a što pokušaju da se iz tog nekog budućeg lepšeg sveta ne zatre ljudska jednačina, da ono što nam je lepo i uzbudljivo do te mere da nam dotiče efemernu egzistenciju na ritualan način -iracionalan do nivoa gde ne da se uzročno-posledične veze potpuno gube nego, u stvari, nema ni mesta gde bi se udenule - ne bude isto tako efemerna pojava čije će tragove buduće čovečanstvo samo prebirati po nepreglednom moru istorijskih zapisa. Ili će dede i babe roboti prepričavati unucima robotima.

Pa onda pročitam članak koji kaže da je nama privrženost ritualima evolutivna osobina, čak toliko jaka da ajd, za odrasle bi se reklo da se radi samo o pripadnosti grupi, i potvrdi te pripadnosti, a grupa je važna, ali kod dece, malecke, su primetili dobrim delom neobjašnjivu pristrasnost u kopiranju i izvođenju radnji i rutina koje su negde videli, a kod kojih uzročno-posledičnost njima nije jasna ili vidljiva. Rutine koje razumeju nisu toliko interesantne.