Veliki broj nas dobrim delom napredujemo kroz vrćenje u raznim petljama. Tako i nazadujemo, opet dobrim delom, stagniramo, petljanje je relativno očigledno na nižem nivou pa bi ovakava tvdnja bila tautologija kad pored onih najprostijih petlji ne bi postojale i kompleksnije.

Meni kao programeru je inspiracija za post došla od mrtvih petlji u programerskom multithreadingu (učinilo mi se pre nedelju dve na blogu da je neko imao bolji srpski termin za deadlocks ali sam ga zaboravio), no u poslednjem izdanju časopisa Wired je izašao interesantan članak o blog manifestaciji rekurzivnih mreža pa otud skrenuta pažnja i prvi deo naslova. 

“You have a blog. You compose a new post. You click Publish and lean back to admire your work. Imperceptibly and all but instantaneously, your post slips into a vast and recursive network of software agents, where it is crawled, indexed, mined, scraped, republished, and propagated throughout the Web. Within minutes, if you've written about a timely and noteworthy topic, a small army of bots will get the word out to anyone remotely interested, from fellow bloggers to corporate marketers.” Ovim navodom sam iskopirao pola članka dok se ostatak, a još važnije interesantan Flash dijagram nalaze pod “The Life Cycle of a Blog Post, From Servers to Spiders to Suits — to You”.

Kažu, valjda kažu, kako je prvi, i možda jedini uslov da prema nečemu može da se razvije empatija to da to nešto mrda i da ima neku autonomiju - više-manje da ume da nas proizvoljno ignoriše kada mi ne želimo da budemo ignorisani.

A mi smo, kobajagi i više-manje, uglavnom i skoro svi neka vrsta robota danas. Tako to mnogi vole da misle da jeste.

„Mislim dakle postojim", „osećam dakle postojim", „štagod dakle postojim" ne bi trebalo da pomera ovu tužnu jednačinu previše, skoro nimalo u stvari, pošto sam ja ja i nisam ja robot, nego su svi ostali roboti, tj uglavnom, usporednom, nije bitno u stvari kakvo cveće cveta u objektivnoj stvarnosti dok god miriše kako mi želimo da miriše u našim glavama.

A opet, dok su lepe brown oči u koje piljimo periferal značajno pomeren u odnosu na bilo koje druge lepe brown oči, ili lepe plave oči, ili zelene, ili sive, mi, u stvari, nećemo priznati ono što mislimo da priznajemo dok buljimo u nešto drugo, a ne u oči, npr dok posmatramo more ljudi koji svako jutro sinhrono presipaju životnu eneregiju u betonske ploče ispod njih na putu ka poslu.

The Dr. Strangelove mi je došao na red metodom nasumičnog bacanja pogleda na srednju policu dela dnevne sobe sa filmovima, na godišnjem gde me sa desne strane mami špansko more, al nekako nedovoljno jako, pošto pobeđuje zov IoT senzora daleko u jednom severnom engleskom gradu, a koje moram da nadgledam povremeno pošto su nam to prve stotine senzora kod prvog klijenta u novom biznisu.

Pa tako sedim za kompjuterom veliki deo dana, senzori i IoT me već par godina podsećaju na nadolazeće, „dubinsko", uvezivanje sveta.

Tačnije, na red mi je došao Stenli K., pošto su Odisej i egzistencijalni clock supra-kategorijske teme, pa kako se mrdne malo ulevo tu je i jedan od najsmešnijih filmova ikad.

Satirično punjenje me podseća na blog, pomalo, dok se moderna geopolitika potrudila da je film smešniji nego ikad, i satiričniji nego ikad.

Svako ko drži do sebe u modernom svetu može ko iz rukava da potegne bar jedan razlog da s punim pravom bude primljen u ludnicu. Samo svet tako ne radi, super simetrija to ne dozvoljava, tj previše ludaka, iako neki navijeni logičar ili topologičar može da primeti da danas ima potpuno neobjašnjiva neravnoteža sa previše "normalnih" u svetu. Pa tako menadžeri, kilavi kao što često umeju da budu, nisu pripremili dovoljno "kapaciteta" u tim objektima od posebnog društvenog značaja.

Na ovu Frojdovu verziju Englightenmentovog znanja kao cilja, koje nas po sebi oslobađa, me je podsetio nedavni članak u časopisu Wired: Your Outboard Brain Knows All by Clive Thompson. Pod okriljem metafore Cory Doctorow "outboard brain" on priča o Internetu kao mentalnom plug-inu, o tome kako neke osnovne stvari sve slabije pamtimo pa se oslanjamo na elektronska pomagala, kako nam je teško bez Googla i Wikipedie da se "poravnamo" sa sagovornikom.

Priča kako ponekad u diskusiji potegne za Googlom da bi naleteo na fragmente koje je on napisao, a kojih se više ne seća. Kako čak i dok vodi telefonsku konverzaciju poteže za Internetom da bi formirao, prilagodio, konceptualizovao svoj stav ili potegao za projekcijom neke teme ili teze koju je sagovornik uveo.Dotiče se istraživanja koja navode kako pamtimo sve manje osnovnih činjenica.

... the final frontier. Comm... alo, stani bre, rewind, kakav te commit spopao.

Zapad, loš klovan od "moderne" sintagme - sa uglavnom uređenim društvima prosečno dobrih i darežljivih ljudi, kakvi su ljudi po, najverovatnije, celom svetu, ako im se ponudi jasna prilika da pokažu svoju darežljivost i dobrotu, i život bi trebao da bude sastavljen uglavnom od takvih prilika, pa ako im se priguši prostituisanje mass medija, pa priguši, ispod površine, šum do u nebesa uzdignute nad-nacionalne oligarhije, koja vuče konce vlada i "vladinih" agencija, pa spomenutih medija, pa ako im se priguši prostituisanih tvoraca javnog mnjenja, pa kakofonija korisnih idota, ... u poslu daljeg bogaćenja, pljačkanja, rušenja i ubijanja.

Slučajno mi iskočiše dva mišljenja ljudi od alternativnog pera, i nebitno je koliko su kvalitetna pošto, i ako su pogrešna, ukazuju na, najverovatnije, relativno tačne pojave, samo iz slučajno izabrabih razloga:

    1. Jedno je mišljenje kako su u trenutku gramzivost, a kod njih često ima takvih incidenata, i pored kolektivnih uspeha na duže staze, Nemci pomerili EU "pravila", očekujući pljačkanje Grčke, pa dozvolili Kinezima da steknu većinsko vlasništvo u grčkoj luci Pirej - značajna vrata u Evropu.

2. Pa drugo kako povrh poprilično izgubljenog Bliskog Istoka kreće "zapadni" (zapadnije teritorije) , najverovatnije loš gambit sa Katarom, klasično gramzivo brzoplet, koji će samo ubrzati dalje približavanje Katara Iranu, Rusiji i Turskoj (koja, iako polako, iskrcava sve više vojnika u Kataru).

Grad me podseća na jednoroga (engleski „unicorn", za slučaj da sam pogrešio u izboru srpske reči). Ovog puta je grad Beograd, grad gde sam ja pet godina studirao pa pet godina radio pre nego što sam otišao. Ko je zaboravio, a, iskreno, i sam malo znam bez Interneta, ovde možemo da posegnemo za kolektivnim znanjem o jednorogu. Ono što je meni za sad dovoljno je da je jednorog dobar, nesebičan, i misteriozno divan. Kao i grad. A možemo ga uhvatiti, zarobiti, uglavnom ne-fer, prljavom rabotom.

Origami je japanska umetnost pravljenja figura savijanjem papira. Lepak i makaze, seča uopšte, nisu dozvoljeni.

Ili, u origamiju se na stare zgrade ne lepe novi papirni spratovi, po starim ulicama se ne seku stari papirni platani, staro se ne siluje, ne prlja, ne svojata na sebičan način, nego je inspiracija za maštovita sećanja i novo, kreativno "savijanje".

HAMLET: Do you see nothing there?

QUEEN: Nothing at all, yet all that is I see.

Kažu da ako želimo dobro deci treba da ih obučemo, nahranimo i pustimo s uzice.

Slično, pretpostavljam, važi i za odrasle. I ne samo one koji su manje srećnim okolnostima upetljani u uzice prvenstveno ekonomsko političke prirode.

Od gory "tell me something" mehurova naše, bliske ili tuđe prolaznosti koji s vremena na vreme požure na površinu, do mnogo nežnijih, a uvek prisutnih i uvek nevidljivih demona u obliku finih niti, danas svilenih sutra buđavih, a uvek tolikobrojnih da nas svako novo rađanje i svaki novi prvi koraci uvek vode tamo gde smo već bili.

Možda na one prve nepokidane uzice, danas okoštale, ono prvo udaranje u još uvek gole grudi, danas tupo, a možda na mesto onog prvog plamena, danas tihog i pokornog.

... mogla biti vesela odskočna daska u prostor slično nejasnog moralnog anti-realizma, da nije mračnih primera kao što je, npr, američka politika na Bliskom Istoku, ili teških primera kao što je kultura kao neprijatelj, nakit od metalne kugle zakačene lancem za nogu, represivni kult koji nas sramoti, degradira i sputava, ili, možda, da nije lakih primera šlajfovanja nad klizavim a dosadnim terenom koji sporo promiče, ...

... kažu neki, ili kažem

Bar jedan singularitet ima posebno singularne karakteristike, singularitet na kvadrat, bar – svest.

Opipljivost, znanje i mašta su nam skoro uvek dovoljni da nešto konceptualizujemo, čak i ako smo u domenu organizacione fenomenologije.

Npr, morski talas. Jasno nam je da molekula vode u talasu ima previše i da ne možemo izdračunati kako se guraju ili privlače između sebe da bi napravili taj talas. Nije bitno ni ako ne znamo ništa o hidrodinamici. Ali, npr, probali smo nekad da se igramo u šljunku i to iskustvo nam je dovoljno dobar obrazac da konceptualizujemo talas kao organizacioni fenomen tih silnih molekula vode. Šanse su, čak, da će nam retko pasti na pamet da tu čuči bilo kakav fenomen.

Gde zaglave opipljivost i znanje, unesemo nešto više mašte i idemo dalje. Mašta nam pomaže da „uđemo“ u fenomen, izađemo iz njega, da ga malo promešamo, rastegnemo, skupimo i slično. Ako smo u njemu zauvek neko može da ga uslika spolja i mi da gledamo fotku.