Ovo "black-box..." sam sam (saaam) smandrljao, dok u U = 0 mnogi prepoznaju umešane prste R. Feynmana u pokušaju da se što prostije, kompaktnije opiše Univerzum.

U je matematička funkcija, konačna, pa ako sebi damo dvojku pošto uspemo da zapamtimo formulu, trojku za pamćenje osobine konačnosti funkcije, četvorku za prepoznavanje očiglednog fakta ili očiglednih fakata da nula desno implicira razne simetrije, akcije i reakcije, jedinstva i borbe raznih suprotnosti na levoj strani, pre nego što posegnemo za peticom jedan drugi nobelovac, fizičar, Frank Wilczek nas podseća da ne treba biti prebrz u popuštanju pred nekom kompaktnom formom (no pun intended).

The Dr. Strangelove mi je došao na red metodom nasumičnog bacanja pogleda na srednju policu dela dnevne sobe sa filmovima, na godišnjem gde me sa desne strane mami špansko more, al nekako nedovoljno jako, pošto pobeđuje zov IoT senzora daleko u jednom severnom engleskom gradu, a koje moram da nadgledam povremeno pošto su nam to prve stotine senzora kod prvog klijenta u novom biznisu.

Pa tako sedim za kompjuterom veliki deo dana, senzori i IoT me već par godina podsećaju na nadolazeće, „dubinsko", uvezivanje sveta.

Tačnije, na red mi je došao Stenli K., pošto su Odisej i egzistencijalni clock supra-kategorijske teme, pa kako se mrdne malo ulevo tu je i jedan od najsmešnijih filmova ikad.

Satirično punjenje me podseća na blog, pomalo, dok se moderna geopolitika potrudila da je film smešniji nego ikad, i satiričniji nego ikad.

Blogovi o Wikipediji Mirele i GajeR, gde se što autori a što komentatori dotiču preseka fluidnog kvaliteta mnogih Wiki priloga na jednoj strani, posebno širokog spektra tema na drugoj strani i sveprisutnosti Wikipedije na trećoj, me podsećaju na grafičku ili office automation snap-to-grid opciju u mnogim aplikacijama, gde grafičke ili tekstualne primitive poravnavamo ne po pojedinačnim pixelima, pošto je teško mišom brzo „uloviti" pojedinačne pixele na ekranu, nego aplikaciju podesimo tako da linije ili paragrafi mogu da krenu iz svakog n-tog pixela, desetog, na primer. Brzo postaviti kursor unutar 10x10 kvadrata nije veliki problem ni za manje vešte korisnike, pa se unutar ovakve opcije brzo i intuitivno radi.

Tačnije, podsećanje ide do rezolucije statičkih i dinamičkih osobina našeg znanja, sposobnosti korišćenja tog znanja, manipulacije, proširivanja i, uopšte, beskonačnog refaktorisanja tog znanja.

Rezolucije kao jedne od osnovnih normi našeg postojanja, čipkane zavese na prozoru između udobne kuće iz koje nije lako izaći napolje, i visokog plavog neba prošaranog tajanstvenim oblacima.

Osuđeni na prostor i vreme kako ih sad razumemo osuđeni smo i na logiku granulacije i sekvennciranja, pa onda i na slučajnost i tenziju koje tako neka zaokruživanja donose.

Naslov samo kradem, iako nisam prvi, a i tanjušan mi je kao front za SciFi notu što se probi kroz pukotine pop-kulture ovih dana, gde postoji planeta, na njoj rasa, u njoj operske pevačice koje se ceo život spremaju za samo jednu pesmu, jedno izvođenje, i kad u njemu dostignu queen-of-the-night-F (F više od ovog u fontu što imamo na raspolaganju, a i uopšte je smešno naše izgovaranje slova F ovako samog) one sebi oštrim bodežom probodu srce.

A kradem i sećam se zato što mi je dobar protivteg jednoj „modernoj" crtici identity-politike zvanoj „toxic masculinity", toksičnoj muževnosti kao fokusu napada identity političara i političarki koji dovodi do toga da se mnogim muškarcima uvlači pod kožu, i kako kaže jedna iznervirana američka dama od njih pravi „male, plačljive cvetiće" - dobro, dame su sa Venere, dok bi pesnici sa Marsa to preveli na književni srpski kao „plačipičke".

... the final frontier. Comm... alo, stani bre, rewind, kakav te commit spopao.

Zapad, loš klovan od "moderne" sintagme - sa uglavnom uređenim društvima prosečno dobrih i darežljivih ljudi, kakvi su ljudi po, najverovatnije, celom svetu, ako im se ponudi jasna prilika da pokažu svoju darežljivost i dobrotu, i život bi trebao da bude sastavljen uglavnom od takvih prilika, pa ako im se priguši prostituisanje mass medija, pa priguši, ispod površine, šum do u nebesa uzdignute nad-nacionalne oligarhije, koja vuče konce vlada i "vladinih" agencija, pa spomenutih medija, pa ako im se priguši prostituisanih tvoraca javnog mnjenja, pa kakofonija korisnih idota, ... u poslu daljeg bogaćenja, pljačkanja, rušenja i ubijanja.

Slučajno mi iskočiše dva mišljenja ljudi od alternativnog pera, i nebitno je koliko su kvalitetna pošto, i ako su pogrešna, ukazuju na, najverovatnije, relativno tačne pojave, samo iz slučajno izabrabih razloga:

    1. Jedno je mišljenje kako su u trenutku gramzivost, a kod njih često ima takvih incidenata, i pored kolektivnih uspeha na duže staze, Nemci pomerili EU "pravila", očekujući pljačkanje Grčke, pa dozvolili Kinezima da steknu većinsko vlasništvo u grčkoj luci Pirej - značajna vrata u Evropu.

2. Pa drugo kako povrh poprilično izgubljenog Bliskog Istoka kreće "zapadni" (zapadnije teritorije) , najverovatnije loš gambit sa Katarom, klasično gramzivo brzoplet, koji će samo ubrzati dalje približavanje Katara Iranu, Rusiji i Turskoj (koja, iako polako, iskrcava sve više vojnika u Kataru).

Kako se ljudi organizuju u lokalne grupe, manje, srednje, a često i veće, njih je, odjednom, moguće simulirati na kompjuteru, a isto tako je moguće i manipulisati ih donekle, bez obzira na kvalitet takvih grupa u nekom specifičnom kontekstu.

Simulirati jednu osobu je teško do nemoguće, zato što je jedna osoba specifična na mnogo raznih načina. U grupi sa mnogo pojedinaca te male razlike se donekle ili dobrim delom poništavaju.

U inženjeringu su simulacije korisne i ja sam se tim dosta bavio u karijeri, uglavnom u elektronici. Simulacija nam pomaže da neke grube greške u dizajnu primetimo i ispravimo dok je to još jeftino, pre produkcije.

... nego ako ga i ima koji problem taj život uopšte rešava?! - parafraza neke tamo, nekad tamo izjave Ludviga V.

Pale mi na pamet ove reči kako su mi se ovih dana izmigoljili iz zagrljaja poplaveli, dragi ljudi iz okoline kojima sam ovih nedelja objašnjavao čudo moderne civilizacije gde toliko ljudi ajd što vuku na humanities and arts, nego ih uopšte ne interesuju nauka i tehnika. A čudo utoliko što smo evolutivno radoznali i, iskreno, ne razumem kako uopšte možemo da spavamo dok ne saznamo šta se "kuva" u proizvoljno izabranom kubnom milimetru "praznog" prostora ispred nas.

I zevzek zvani "retko-popunjeno-a-površno-znanje" mi baci u lice Ludviga pre nego što sam dobio i zasluženu šansu da razmislim da li sada želim da pišem blog, ili da dopunim to znanje istraživanjem sa čim se još sve atom hroma u prirodnom "vitaminu" B12 može zameniti, povrh cijanida i nekih potencijalno neuro-degenerativnih compounds, u "ultra-čistim" vitaminskim dodacima što skupo prodaju naj-firme svima koji drže do zdravlja (i mene bilo uhvatilo pre nekih 27 godina, kako sam došao u UK, i držalo par meseci, pa sad ponekad samo prelistam gradivo).

"Mi ne prestajemo da se igramo zato što starimo, mi starimo zato što prestajemo da se igramo!" ~ Benjamin Franklin

Pre nekoliko dana stavila tajanstvena, prijateljska osoba na Fejs Minions Banana clip i ja se katapultirao u neku tamo tinejdžersku prošlost i 4x4 m kuhinju u Prigrevici.

Meni je sve manje jasno kako starim šta li više uče ti ljudi na arhitekturi I građevini kad je sve vrlo prosto, 4x4 m plusminus koji procenat, na nekoliko

Na vest o smrti Normana Mailera novinar Michael Skapinker  poteže “Advertisements for Myself“ i posle više decenija ponovo prelistava „....Being a man is the continuing battle of one’s life, and one loses a bit of manhood with every stale compromise to the authority of any power in which one does not believe...“. Skoro da je svaka reč dovoljno polimorfna da može da posluži kao iskrivljeno životno sočivo u samu rečenicu iz koje je izvađena, pa tako zatvori ustajalu petlju, onaj mali rešetkasti točak u kome kao miševi možemo da trčimo dok nam ne ponestane vazduha. Ali to je jezik, u svom punom sjaju, a onda kao majušna rupica u onu veličanstvenu građevinu što se zove „čovek“. 

Ne bi me toliko privukla rečenica, iako je nečiji iskreni životni princip, bar meni, uvek magnet posebne snage, da tu snagu Michael nije pojačao probuđenim sećanjem kako je nekad ova rečenica ostavila poseban utisak na njega, utisak dovoljno jak da rečenicu zalepi na sto dok je kao đak radio domaće zadatke, sa ciljem da mu daje čvrstinu („...to fortify myself...“).

„...To watch apes dressed in human clothing and mimicking human manners--an old standby in films and television shows--can make some human viewers uncomfortable, writes the noted primatologist Frans de Waal. Somehow, by doing so, the apes are crossing some line in the sand, a line that speaks to issues of culture, which humans alone are presumed to have….” 

piše reviewer knjige „The Ape and the Sushi Master“ F.B.M. De Waal-a. Knjigu nisam pročitao nego su me do nje doveli Google drumovi dok sam čeprkao ne temu empatije, a pošto sam pročitao poslednje Kurzweill-ovo mišljenje o veštačkoj inteligenciji, pre neki dan, na šta me je danas podsetila vest o kineskom transu na temu nanotehnologija. 

Malo zamršeno, na prvi pogled, iako se meni sve više čini da bi “six degrees of separation”, u kom nema nešto previše ontološkog, pošto ga nema previše ni u nekonzumiranoj, prostoj separaciji, trebalo da bude zamršenije od, recimo, tri stepena separacije u kojima lako možemo da završimo budemo li previše Googlovali. 

Nekako je sve povezanije sa svim, bar se meni često čini, mnogo kraćim putevima nego što bi se reklo na prvi pogled.