„...zato nam je potrebna pomoć sveštenstva da naša deca, uz vrhunske sportske aktivnosti, koje možemo da im ponudimo, imaju i duhovne: pouke otaca, obilaske naših manastira, međusobno druženje, širom svete Srbije, na sportskim terenima i u crkvama i divnim portama.... U zdravom telu imamo zdravu dušu, a to će naša deca imati kroz veru i sport. Zato nam je bitno da sportski klubovi imaju saradnju sa sveštenikom koji će ih duhovno krepiti i biti moralni pokrovitelj. Da razgovara sa roditeljima i decom, da ih savetuje u duhu naše lepe vere, da bi se tako edukovani usmerili u dobru a zaobišli huliganstvo na terenu i tribinama...“

Dejan Tomašević

 

 

 

 

27. Mart – U Petrovaradinu nije bilo demonstracija, ali su petrovaradinci učestvovali zajedno sa novosađanima u Novim Sadu.

 

29. Mart – Otpočela je u Petrovaradinu sa radom „zaštita“. Straže od omladinaca i odraslih postavljene su u Zemljoradničkoj zadruzi u Preradovićevoj ulici, na tornju crkve sv. Križa,

Dakle... moram priznati da nisam pročitao puno Kaporovih knjiga. Ne mrzi me da nabrojim: „Una“, „Samac“, „Putopis kroz biografiju“i „Dragi naši“. Za listing naslova koje je on napisao, ovo je ništa. A dosta njih bi reklo da neću puno propustiti i da preskočim ostale, da se dosta ponavlja ili pak da su i te četiri previše; da je on urban pisac, ali za naše mame i bake. I te četiri sam poprilično davno pročitao. Moram da priznam „matorcu u džinsu“ da je smislio, po meni fantastičnu frazu za muvanje, iliti pick-up phrase – „kad sam je video, sat mi je stao“.

Do zakazanog Prajda ima još tačno četiri mesica i trinaest dana; šesti Oktobar je rezervisan za samu uličnu šetnju/marš/paradu. A zapravo sam „Beograd Prajd-Ljubav, vera, nada“, pod kojim nazivom je ovogodišnji event, će trajati od 30.9. do 7.10. Pred taj trideseti Septembar, nevoljno konstatujem (ne treba biti rocket scientist), očekujem deža vi prošlih godina. Konkretno mislim na 2010./2011. Ukoliko se održi, a iskreno se nadam da hoće, očekujem diviziju uniformisanih lica koja će u „bunker“ formaciji obezbeđivati one najhrabrije. Eto novog aršina za hrabrost, budući da smo još uvek u takvim društvenim prilikama da se time komotno može meriti: hrabrost = odlazak na Prajd.

 Igor Marojević rođen je 12. jula 1968. godine u Vrbasu, diplomirao je srpski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Svoju novelu Obmana Boga objavio je 1997. godine, a onda su se nizali romani Dvadeset četiri zida (1998, 2010), Žega (2004, 2008), za koji je dobio nagradu iz fonda Borislav Pekić i nagradu Stevan Pešić, kao i Šnit (2007, 2008), Parter (2009) Majčina ruka (2011) te zbirke priča Tragači (2001) i Mediterani (2006, 2008), i zbirka eseja Kroz glavu (2012) za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“.

Nekoliko knjiga objavljenih kod nas i u inostranstvu i prisustvo u raznim antologijama bilo je dovoljno da stekne status poznatog pisca. Što se tiče pripovedanja, Marojević je po nekim kritičarima začetnik tzv. krtog realizma, a po drugima etnofikcije. Član je Srpskog i Katalonskog PEN kluba i jedan od osnivača Srpskog književnog društva.

 

"Pretpostavljam da vi očekujete od mene istinu o stanju srpskog naroda danas i viziju njegove budućnosti"

 Pismo studentima

Nekako se sve uklapa prema očekivanju i sve postaje savršeno logično. Podigla se velika prašina oko čoveka po imenu Dejan Carević. Naime, ta zvečarka iz zloglasnog DB odeljenja se, eto, deset godina pritajila u nekoj rupi/radnom mestu gde nije bio „vidljiv“ javnosti kao što je sada. Kada je buknula ta vest da je postavljen na mesto šefa kabineta ministra pravde, prvo što mi je palo na pamet jesu oni silni komentari (kojima sam se smejao i ismevao ih) na društvenim mrežama, a nakon pobede T. Nikolića na predsedničkim izborima – „selim se iz Srbije“. Ti komentari su se toliko puta ponavljali da sam sledeće jutro napisao – jesu li se sve pičkice već iselile iz Srbije? Ili tako nešto.

A zašto je sve postalo sasvim logično?

Dakle... za nekoliko dana ponovo stiže „cirkus Medrano“ u moj grad i traje četiri dana. Isto kao i prethodnih godina. Ono dok je trajao devet dana i kada su zvučnici bili upereni ka mojoj zgradi nije se moglo živeti. Odlazio bih kod bake na Detelinaru i tamo prespavao koji put jer bi mi DJ arena (koja ima pauzu 2h otprilike) bila bukvalno u sobi.

Dakle... Za razliku od surovih dešavanja sa kojima se svakodnevno sreću deca-vojnici u konfliktnim regionima Afrike i Azije, zatim ona koja robuju praveći cigle od blata ili radeći u rudnicima, o prostituciji da i ne govorim, rečenica u dijalogu jednog crtanog filma – začepi gubicu ili ću te ubiti – i ne predstavlja neki bauk. Je l’? 

Gost autor: Marko Karadžić 

 

Pitaju me da li je interesantno biti u Kejp Taunu u ovom istorijskom trenutku.