Četiri jahača Apokalipse su četiri mitske figure i pojavljuju se u Bibliji u šestom poglavlju Otkrivenja Jovanovog. Stihovi opisuju 4 jahača i konja, od kojih svaki predstavlja jedno zlo, i koji će se pojaviti na Zemlji na dan Apokalipse, nagoveštavajući smak sveta.

Četiri jahača predstavljaju neizbežna zla koja se pojavljuju kako ljudi na Zemlji gube humanost i odlike ljudskosti. Oni su prve četiri od ukupno sedam zapečaćenih poruka.

Dakle... Za razliku od surovih dešavanja sa kojima se svakodnevno sreću deca-vojnici u konfliktnim regionima Afrike i Azije, zatim ona koja robuju praveći cigle od blata ili radeći u rudnicima, o prostituciji da i ne govorim, rečenica u dijalogu jednog crtanog filma – začepi gubicu ili ću te ubiti – i ne predstavlja neki bauk. Je l’? 

 Uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo.......

E, sada je valjda uređeno.

Nikada se više nije insistiralo na uređenju društva, pukom pričom, i nikada više o manirima i evropskom sistemu vrednosti, čačkajući nos.

Upravo sam pročitao intervju u Vremenu sa Oljom Bećković u kojem ona – između ostalog – govori: „U svemu bismo da ličimo na Evropu. Sve si naučio – koje boje bi trebalo da ti bude maramica u džepu, kako se sedi. Ali nisi primetio kako u Evropi imaš trideset sekundi da odgovoriš na pitanje. Ovde se ponašaju kao da emisija traje koliko oni hoće.”

 

 

 

 

27. Mart – U Petrovaradinu nije bilo demonstracija, ali su petrovaradinci učestvovali zajedno sa novosađanima u Novim Sadu.

 

29. Mart – Otpočela je u Petrovaradinu sa radom „zaštita“. Straže od omladinaca i odraslih postavljene su u Zemljoradničkoj zadruzi u Preradovićevoj ulici, na tornju crkve sv. Križa,

 subasa

03/26/2013 at 17:16

"Nije mi jasno kakve veze ima Taton laka mu zemlja sa ruznom pevacicom.Autonomas neki oce verovatno da napravi pometnju pa pise gluposti a uz to verovatno viri iz d.onima iz b.92,uz to sigurno ne voli pravoslavne popove jer to je trnend kod srbomrzaca iz Novog Sada,samo trcite ka satanizmu i mrzite hriscane ali bozja kazna za takve i ovog teksopica bice nemilosrdna,nece mih biti sao kad budu goreli u paklu“

 

 

 

Probudio me je vrisak. Bilo je oko 23 časa. 

Nekako se sve uklapa prema očekivanju i sve postaje savršeno logično. Podigla se velika prašina oko čoveka po imenu Dejan Carević. Naime, ta zvečarka iz zloglasnog DB odeljenja se, eto, deset godina pritajila u nekoj rupi/radnom mestu gde nije bio „vidljiv“ javnosti kao što je sada. Kada je buknula ta vest da je postavljen na mesto šefa kabineta ministra pravde, prvo što mi je palo na pamet jesu oni silni komentari (kojima sam se smejao i ismevao ih) na društvenim mrežama, a nakon pobede T. Nikolića na predsedničkim izborima – „selim se iz Srbije“. Ti komentari su se toliko puta ponavljali da sam sledeće jutro napisao – jesu li se sve pičkice već iselile iz Srbije? Ili tako nešto.

A zašto je sve postalo sasvim logično?

Pre neki dan sam, verovali ili ne, prvi put skupljao orahe. Bilo je idealnih 25 stepeni, a najveću pomoć pružala je sestričina (4) koja je trčala za svakim plodom koji bi se otkotrljao pri trešenju grana. Sad prebrojavam u glavi broj stabala i ispada da ih je pet, od kojih su dva mlada stabla komšijina,

 Igor Marojević rođen je 12. jula 1968. godine u Vrbasu, diplomirao je srpski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Svoju novelu Obmana Boga objavio je 1997. godine, a onda su se nizali romani Dvadeset četiri zida (1998, 2010), Žega (2004, 2008), za koji je dobio nagradu iz fonda Borislav Pekić i nagradu Stevan Pešić, kao i Šnit (2007, 2008), Parter (2009) Majčina ruka (2011) te zbirke priča Tragači (2001) i Mediterani (2006, 2008), i zbirka eseja Kroz glavu (2012) za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“.

Nekoliko knjiga objavljenih kod nas i u inostranstvu i prisustvo u raznim antologijama bilo je dovoljno da stekne status poznatog pisca. Što se tiče pripovedanja, Marojević je po nekim kritičarima začetnik tzv. krtog realizma, a po drugima etnofikcije. Član je Srpskog i Katalonskog PEN kluba i jedan od osnivača Srpskog književnog društva.