...napisane pod uticajem snažnog magnetno-kreativnog polja koje emituje knjiga

ZGLENULA MEJA I DRUGE ZB(I)RKE

blogokolege
Docsa

 

PLANOVI ZA SVETLU BUDUĆNOST PRAVLJENI U DUBOKOJ TAMI

kada god sam stajao a mogao sam da sednem ja sam seo

kada god sam sedeo a mogao sam da legnem legao sam  i onda su zatvorili poklopac

sada, ako se ikada iskopam odavde planiram da spavam u hodu, kao nindža

 

JAPANSKI KVALITET NA DELU

pokušavao sam toliko puta da ustanem samo da bih mogao da odustanem

sada se neki javno dive mojoj istrajnosti a neki tvrde da sam tvrdoglava mazda


 

Posao bi uvek završavao pre svih. Nije imao zašto žuriti kući. Vozio bi se polupraznim autobusom 651 daleko od centra. Na aerodrom bi ulazio kroz mala vrata požarnog stepeništa. Čini se da je to bio jedini ulaz sa kvakom i to je bio razlog što bi ga koristio. Voleo je da oseti dodir na dlanu pa makar to bio hladni metal. Drugi razlog je bila udaljenost od DOLAZAKA, tamo nikada nije išao. Peo bi se stepenicama držeći se za gelender, samohodne je izbegavao. Na ODLASCIMA bi uvek birao one najdalje, interkontinentalne letove. Uvek bi učtivo pitao za mesto između dva upadljivo različita putnika, bakice koja se vraća iz posete unucima i poslovnog čoveka koji ide da pregovara o velikom poslu. Seo bi između njih i potpuno bi se prepustio.

 

Ne znam tačno da li je trač ili istina, ali stalno mi se čini da postojim, to, kad mi se čini, to je čist činizam, čitam strip Tarzana iz '81, šimpanza u meni hoće da se počeška po lobanji, staklenoj, u kojoj je žička pregorela, idem niz Žičku, idem niz Užičku, udišem čist kiseonik, ovuda ne sme da prođe smrdljiva mašina, marširam, valjam se, ukočen sam kao Marina, kao Milena, nisam svilen, a buba jesam, lenja, pita me drvoseča sa grane za crvenu Bubu u dvorištu, kažem '71, radi ali se ne vozi, dekadu sam mlađi a sudbina mi je kontradiktorna, ne radim ali se vozim, vozim se u nekim pričama u kojima mi se sve nešto čini, činija supe me sačeka na stolu, slova plutaju bezbrižna pa ih progutam, kao strah, koji odagnam novim sankanjem niz zamišljenu Čukaričku padinu, Bežanijsku kosu, spuštam se u bobu, merim sve u bobu, video sam u šarenom magazinu Bobu, i Brenu, sa brenerom,

 

Cirkus odlazi iz grada a ja da glumim klovna, ma jedite bre govna… pisalo je na zidu koji je prvo prekrečen, pa srušen, nedugo zatim raznesen, ciglu po ciglu, pretvoren u prah (i pepeo) i počišćen sa lica zemlje/ulice tako da je ostala samo prazna poljana. Ovo mesto, ova poljana, uvek je bila prekrivena šatorom, skrojenim od tako masivnog materijala da je bilo dana kada ne da nisu dopirale impresije iz spoljašnje sredine nego se ni Sunce nije uspevalo probiti. Probisveti jebeni. Cirkus uistinu nije otišao iz grada, ali svake godine, budite sigurni jedan grad će otići van neprozirne, kataraktične zavese spuštene na ovo pusto mesto. Sočivo kroz koje se prelama pogled na cirkus degenerativno propada. Istina je da čak i kada se ode malo ko zaista i napusti ovo mesto. Senka šatora nadvija se nad glavom ma gde glava bila.

 

NE, NE OČEKUJEM ČUDO, ALI NE BI MI SMETALO DA ME NEKO POGURA U PRAVOM SMERU

 

Rođen sam na jesen '45, rat se već bio završio. Možda ni 45 dana kasnije i već je bila nova godina, sve novo. Sedim sam u svom novom stanu od 45 kvadrata. U novčaniku imam 45 dinara. Pustio sam jednu staru ploču na 45 obrtaja. Kino 45. Vrti se. Ipak se okreće! Sve. Svet. Svet napolju počinje naglo da se krivi i već se nakrivio za 45 stepeni. Za to vreme, sedim i ne znam gde ću i ne znam gde sam, kao da sam u nekom paralelnom svetu. Severna paralela 45 prolazi kroz mene. Za ovih skoro 45 godina života u tom svetu, imam ovaj stan, plac od 45 ari na 45km od Beograda i Yugo 45. Imam i ponekad 45 minuta sna, inače ne spavam danima. Imam pored sebe priručnik kako napustiti ovaj svet na 45 načina. Memorisao sam svih 45 stranica ali nikako da izaberem. Sedim već 45 sati i čekam da se nešto desi, nešto strašno, neka nesreća. Neko drugi sve da udesi. Počinje prvih i poslednjih 45 minuta na Maksimiru.

 

Gospodin Mulligan, član avio-kluba Krila neba, upravo je dovršio poslednje slovo na novoj ceduljici koja će od večeras stajati na ulaznim vratima njegovog stana. Živeo je sam. Zatvorio je i zaključao vrata, naslonio kišobran na dovratak i sa obe ruke smestio ceduljicu na za to predviđeno mesto. Malo više se namučio nego prošli put. Uzeo je kišobran i krenuo u pozorište.

 

 

Verujete li da je svakome od nas rođenjem predodređen život?

Neko je rođen da bude pekar, neko da prodaje sreću, neko sa velikom metalnom alatkom hoda kilometre i kilometre tramvajskih šina čisteći nakupljeno đubre u šini, a onda sve to ponovo za drugu šinu. Neko je rođen da bude lep, neko da bude kao od stene odvaljen, neko veliki a neko mali.

Mene, od kada pamtim sopstveni lik, život nije mazio.

To je moj usud.

Moje predodređenje je nesreća.


 

... i nestaju posle ponoći ...

 

Svaki dan prođe samo jednom u godini

to je moj problem

imam premalo dana u previše godina

 

Svaki dan prođe i nekada traje kao godina

problem mi prave

godine koje su pojeli dani

 

gošće autorke: Pobunjene čitateljke*

 

tekst u celosti prenesen sa portala bookvica

 

Uvodna reč

Januar na domaćoj kulturnoj sceni iz godine u godinu obeleži događaj koji nekima donese, za praznično razdoblje karakteristične, razloge za slavlje, a većini momenat otrežnjenja. Radi se o dodeli NIN-ove nagrade, nakon koje slave dobitnici i zasad manji broj dobitnica, dok mnogi dobijaju malo jasniju sliku o tome kakvo je stanje na našoj književnoj sceni. Ova godina mogla bi da bude izuzetak, u tom smislu što je svaki od preseka donosio poneko iznenađenje, a u najužem izboru je ostalo šest romana, od kojih su četiri napisale žene, što je presedan vredan pohvale. Naime, žene čine, ako ne i veći deo, onda svakako polovinu čitalačke publike. Žene su sve aktivnije i kao autorke književnih dela, te bi ova vrsta presedana, i za neke iznenađujuća zastupljenost književnica u najužem izboru, trebalo da bude stalna praksa.

 

No, pre nego što damo svoj osvrt na romane koji su svoje mesto našli u najužem izboru, zadržale bismo se kratko na brojkama i, zašto to ne reći, započele bismo taj proces trežnjenja i pre same dodele. Ovogodišnji spisak pristiglih romana brojao je dve stotine naslova. Za teritoriju naše zemlje to je izuzetno veliki broj, koji poziva na pitanje odnosa kvantiteta i kvaliteta. Prvi presek doneo je i prva iznenađenja, a ona nisu izostala ni u najužem izboru. Od šest naslova među kojima će se birati pobednik ili pobednica, najmanje tri su se u najužem izboru našla kao potpuni autsajderi, dok su očekivani favoriti trku završili u prvom preseku. To je s jedne strane dobro, jer se otvaramo ka mladim autorima i autorkama, i naizgled prestajemo da se držimo nekog ustaljenog načina razmišljanja kada je književnost u pitanju. S druge strane, napredak u poetičkom smislu jedva da je vidljiv, pa je tako došlo samo do smene imena, dok su teme i pristupi manje-više ostali isti. Tu je zatajila kritika. Odavno već ona u Srbiji ne funkcioniše onako kako bi trebalo. Profesori štite studente, urednici svoje pulene, marketing je agresivniji nego ikad, a publika okrenuta tradicionalnim medijima retko kada ima želju i volju da se okrene nečem novom.

 

Kao i ostali kojima je književnost bitna, i mi s nestrpljenjem očekujemo Dan D(odele). Iz naše perspektive gledano, romani koji dođu do najužeg izbora moraju ponuditi publici nešto novije i kvalitetnije u odnosu na prošlu godinu. Nama je stalo da vidimo sklad između forme i sadržaja koji uspeva da se održi do kraja romana. I najvažnije, s obzirom na dominantna ideološki konzervativna podvaljivanja, stalo nam je da romani koji se nađu u ovom najužem krugu posreduju jasne i za savremeni trenutak relevantne poruke.

Slavka Vlalukin

 

Čekao sam trenutak da se pokretne stepenice pokrenu. Bio sam nepokretan. Nepokretan kreten, rekao bi neko ko bi gledao sa strane, jer dok se stepenice nisu pokrenule mogao sam da savladam taj sprat koji je preostao. Ne, ja sam čekao. Da me je neko ćušnuo da se sklonim, verovatno bih krenuo da preskačem po dva nepokretna stepenika pokretnih stepenica. Međutim, svi su mirno čekali, tamo gde su se zatekli. Niko nije žurio, svi su bili zaleđeni u mestu. U mestu sadašnjem, vreme prošlo. Davno prošlo vreme. U nedostatku sebe, vreme je nestalo. I prestalo. Prestalo je da postoji. Dakle, u ovom bezvremenom momentu na nepokretnim pokretnim stepenicama bila je ispisana jedina istina koja mi je ostala.

 

horheakimov

horheakimov
Datum rоđenja:  19.07.1981 Pol:  Muški Član od:  14.03.2012 VIP izbora:  9 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana