Mesečev sistem u kome živim je melanholičan

zaradio sam srčanog crva sumnje

da sam dvoličan

po izbijanju na površinu

Sedi odličan!

rikverc u suštinu, potomci padaju

u zlatno središte Zemlje

jadničak je izgoreo na Suncu

tri lica, sedam naličja za finu uncu

Specijalno ne podnosim specijalitete i specijaliste opšte informisanosti, faširane šnicle i fašiste, tanke kosti i uzrečicu Bože mi oprosti, anahrone, tvrde makarone i anarhiste, histeriju, Listere i listeriju, glikemiju i glisere, kada neko neumorno sere, ne podnosim ministre i njihove šofere, mistere, crna stakla, lavirinte, ogledala i misteriju, osim ako nije stari dobri Marti, ili ako nije upleten profesor Morijarti

Ne podnosim borce iz Borče, ni slađe ni gorče, ni tvorce ni tvorove, emotivne vampire i trolove, internet smorove, beskonačne sudske sporove, šuplje obore i torove, alatnice i šupe, one koji na keca ljube u dupe, čekiće, klješta, šrafcigere i zaključanu prvu fioku, sitnu i krupnu stoku, koju niko ne hvata, osim ako nije repata

Istanjio sam se

na najtanjim mestima stvari prvo pucaju

pucaju li ljudi

ha pucaju li ljudi

pucaju kontinenti a neće jednostavne kožne vreće pune složenih krhkih kostiju

pitaj starca Sueca

tanana je razlika između slepca i sveca

- Gde ideš mamlaze?

- U Majčinu.

- More jebem li ti majku majčinu bezobraznu ti si mene našao da zajeb...

Promaja mi je izbila kvaku iz šake i vrata su lupila za mnom kao da sam ih namerno tresnuo svom snagom. Brže bolje sam nestao niz stepenice kao duh iz boce pre nego se ćale pojavi na vratima. Sigurno se još nešto razdrao iz kuhinje a povodom lupanja vratima, ali srećom nisam čuo šta. Ipak je matori tapacirao vrata kao na svojoj diktatorskoj kancelariji u doba Bravara. Navikao ćale da diktira pa misli mogao bi i tuđe živote. Takvo je valjda okruženje. Malih Napoleona ima u svakom soliteru. Ponegde uspe i Pinoče. Papa Dok. Bio jedno vreme i onaj pravi Mali Napoleon, brukao ime i nestao u Marbelji. U mardelji što bi rekli u Marinkovoj bari.

          Ne podnosim ni prinčeve ni princeze, prčeve koji seksi osede dok na guzici sede, mlade babe i još mlađe dede, nikogoviće tipa lezi lebu da te jedem, kao ni one što samo i po ceo dan rade pa se posle čude što na pola mladosti ostare i što ih ne podnosim, osim ako stvarno ne vole svoj posao, što je malo verovatno

            Posebno ne podnosim verovatnoću naročito preko dana malo bolje je podnosim noću,  dok spavam, statistiku iz nepouzdanih izvora, istorijske izbore pre izbora, istoriju uopšte, perfekat, pluskvamperfekat i sva pripadajuća sranja, osim ako nisu intimna sećanja, na bilo kom nosaču memorije

gošća autorka: Jelena Dedeić

Na zidu smrdljivog haustora, između spiska stanara i obaveštenja o izvršenoj deratizaciji stajala je poruka napisana finim rukopisom:

 U ime potkošulja, gaća, čarapa, dukseva i farmerki iz prizemlja, molim supe, kafe i ćufte s viših spratova da se ne prosipaju po nama!

          A kako bi bilo da počneš da mi gradiš pijedestal, ono baza, stub, stajalište, busa 36? Kada ga skucaš parkiraj ispod koša da mogu da zakucam. Reci mi da sam ekstraordinarna, kao Ekstra Nena koja ordinira i obećavam da ću ekstrahovati iz tebe sve, ostaće ti dinar. Ponudi mi sve svoje savete, krunski, prosvetni i fiskalni i napraviću od njih salvete kraj čaša, čuješ li me Saša!? Svo tvoje iskustvo isuči i onda mi se smuči. Ne volim kad te vidim da plačeš u kuhinji ali mi je OK ako plačeš na placu, Alexanderplatzu. Da li ja, ti, bilo ko za to prima platu? Sviđaš mi se dok te prezirem, diljem Zire, tamo sretnem i Anu a ona mi kaže nešto kao: Biće težak meč! Teška si ti mečka u tom Leksusu i vodila bih te po vašarima, lupala po pleksusu, kada bi bio vaška. Ti vaška. Ja Saška. Ti si karan. Ko je od nas dvoje stvaran? Ti si stvoren i to je tvoj limit. Ograničen bičem. Ne, ja ne vičem. ZAKLOPI! Zajedno za Zaklopaču! Orlovaču! Ti nećeš biti nad mojim odrom, kao došao bi potopljenim brodom? Ne verujem ti ni kad u podne kažeš da je napolju dan, odem do prozora da proverim. Provirim da se smirim i onda pirim. To ne znači da palim iako bih zapalila. Blago vetru on stalno duva. Dunav se prosipa pod mostom i odlazi ni u Rumuniju ni u Bugarsku, donosi debla iz Austro-Ugarske. Nije iz Austro-Ugarsku.

- I?

- Šta?

- Ušao si kod frizera, berberina, brice... šta ti ja znam...I šta si mu rekao? Dobar dan, kako ste? E baš lepo, evo ja malo došao da mi skratite kosu, gore trojka dole kec, vojska, znate, pravilo službe, jednoobraznost, znate i sami pa odmah se vidi da ste bili… Čekaj bre, jesi li rekao lepo razgovetno na čistom srpskom jeziku ili si u svom uobičajenom mumlajućem maniru istisnuo par slogova kao vazduh iz frizerske stolice.

- Ma, objasnio sam mu sve lepo. Klimnuo je glavom. To ti je internacionalni znak za razumem.

- Uuu što si pametan!Pa što onda izgledaš kao kopile Miška iz Ko to tamo peva i grdeličke buljine? Em si ćelav em su ti obrve non-stop dignute kao da ti je nešto duboko u grlu? Natakni šlem na tikvu ima dece na ovom peronu! Ladno su moroni poveli decu u ovaj plač i kuknjavu.

- Nemoj mahati tim srednjim prstom vidiš da su svi pod teškim naoružanjem!

Poslednja promena koja se desila na ekranu Jovaninog laptopa bilo je gašenje svih tabela, pregledača, kalendara, planera i digitrona. Video se skrinsejver - Jovana na bočnoj klupi  turističkog džipa, okrenuta licem kameri aparata koji drži u desnoj ruci, a leđima prema zalasku sunca na jezeru Chott el Djerid u Tunisu. Njena prirodno plava kosa zaustavljena je u trenu vijorenja na pustinjskom vetru. Sunce je veliko i pozira, a slane bare, iz kojih domaće stanovništvo vadi so, presijavaju se kao velike tufne na haljini boje peska. Zbog malog upadnog ugla njihova boja je svetlo srebrna, gotovo bela. Letovanje koje malo ko sebi može da priušti Jovana je sebi poklonila u godini na izmaku. Fotografija joj, pored toga što je stalno podseća na to gde je ona u nevidljivoj hijerarhiji sveta, koja je drži da se ne raspadne, ponekad ogreje srce na preuranjenoj beogradskoj zimi. U stvarnosti, sunce je već odavno zašlo. Nadolaze najkraći dani u godini. Bio je mrak kada je jutros dolazila na posao, mrak je i sada kada se sprema da izađe. Pakuje računar u jednu torbu, davi drugu za kaiš, uzima kaput sa naslona stolice i stavlja ga preko ruke, isključuje svetlo u svojoj kancelariji. Sa sedmog sprata nove korporacijske zgrade, ogrezle u providno staklo i uglačani metal, pruža se pogled na reku. Iza nje ostaje tablica sa imenom, prezimenom i titulom. Menadžer za poslovne procese i kontrolu kvaliteta u osiguranju života.