„Када би се, неким случајем, у нашем дневном листy појавио овакав текст:

„АМБАСАДОР- ТОРИЈЕВАЦ који воли свој 'џоб' и ,клан', и следи СЛОГАН своје странке (као некада његови преци, верни ВАЗАЛИ свога краља), господин чију дипломатску КАРИЈЕРУ подржава посебни БУЏЕТ - стоји на балкону свога стана у амбасади (одевен у црно-бело ФЛАНЕЛНО одело, налик ПИНГВИНУ који се шепури) и пије ВИСКИ расејано гледајући низ КЕЈ где поред понтонског моста радници превозе КАРГО од много ТОНА на брод, a огромна амбасадорка, чланица женске ЛИГЕ за мир, сва накићена француском БИЖУТЕРИЈОМ као права КАРИКАТУРА од жене, пијуцка минералну воду и гледа на другу страну, у правцу суседног ТУНЕЛА, и још даље од далеких ДИНА Низоземске..."

онда би одличан зналац европских језика уочио следеће речи келтског порекла које су у наш језик стигле пoсредством следећих европских језика:

Прво смо живели у добу прећуткивања.

Па смо онда ушли у доба ућуткивања.

Да ли смо сада, када смо све видели и чули, омирисали и куснули, додирнули и осетили, дошли до доба ћутања?

Није ли можда дошло доба у којем треба слушати другог и још више ослушкивати самог себе уместо да говоримо или тек производимо буку оглашавајући се?

Само... Да једна ствар овде буде јасна.

Ћутање и тишина никако нису исто. Никако.

Недавно је Министарство просвете, науке и технолошког развоја преко својих школских управа послало допис школама, заправо директорима, секретарима и наставничким већима школа, да у оквиру израде новог закона о основама система образовања и васпитања изнесу своја мишљења.

Дакле, мислим значи... Трт мрт, живот или смрт!

Постоје тако неки „окидачи" који из прошлости истерају на светло дана неке слике, деценијама закопане негде ту, можда у другом плану, што наравно никако не значи да су те слике ишчезле из мог досадашњег живота, него чине његов саставни и неодвојиви део.

 (PMJ)  

Штета што нису у ноувондеру прошле године гостовали у Београду. ЛИНК

Права штета! ЛИНК

Почело је све од филозофије као и увек до сада што је почињало било шта што је људски ум постигао још од самих својих почетака, од тренутка када је уопште и завредео тај горди назив људски ум, у том свом превезивању (хвала Милану Новковићу за овај сјајан израз) кроз време и различите периоде свог постојања.