„То лице што није лице, ти дани што нису дани,
Ти дани рањених лица, та лица као табани;
Трње им не може ништа и ништа - удари...
А свако од туге за дан као век читав остари"
Током оних бурних деведесетих почео сам да одлазим у једно шумадијско село у близини Смедеревске Паланке, на путу ка Тополи. И данас одлазим тамо. На први поглед сам се заљубио у тај крај Србије. Предивни предели, са благо заталасаним брдима на којима су виногради и воћњаци, са њивама у подножју тих брда на којима се на благом ветру таласају жито, кукуруз или сунцокрет. Са две реке, Кубршницом и Јасеницом, богат је лековитим изворима воде.
Кажу да је у доба деспота Стефана Лазаревића ту био смештен лазарет за лечење болесника, а постоје и записи и трагови о некадашој средњовековној тврђави Некудим о чијем постојању и данас имамо један од доказа у називу једног од села у том крају које се зове Придворице.
Захвалан сам неизмерно онима који су ме тамо одвели први пут и баш сам много заволео тај крај и те људе који тамо живе.
"U Rezoluciji se rad ruskih medija poistovećuje sa aktivnostima terorističkih grupa, poput Islamske države."
Тако су нас барем учили...
На почетку сваке школске године у мојој школи учитељице које су протеклог јуна извеле четврти разред седну заједно са свим садашњим предметним наставницима тих својих прошлогодшњих четвртака, а сада петака, и одрже заједничко одељењско веће тог одељења чији је циљ да наставнике ближе упознају са сваким дететом појединачно, његовом личношћу, карактером, приступу раду и учењу, породичном ситуацијом...
Е, ово ја зовем паметном дечицом!
Замало да умлате будалу зато што им је напао професора.
У рубрици под називом
Препричавала ми недавно мангупарија која по цео дан виси овде на ћошку моје улице са флашом пива у руци како је једна од најумнијих наших глава, политичар на великим висинама највише државне хијерархије Републике Србије, изјавио на неком скупу дословце:
"Ми ћемо бити на европском путу чак и онда када се Европска унија буде распала!"
Ја се одмах разнежио. Дарнула ме је та изјава у најдубља осећања и ударила на носталгију и жал за младос' јер сам се одмах сетио оног чувеног поклича од пре скоро 37 година:
"И после Тита - Тито!"
И неколико горких суза ми кануше у флашу са пивом коју сам држао у руци...