Још када сам био сасма мали, моји старији су ми често говорили:
„Е, мој сине, шта год да се деси, жута раса ће једног дана владати светом."

После сам видео да то пише и у неким пророчанствима прозорљивих припадника мога народа, али не бих о томе овде. 

Додуше, моји старији су ми исто тако као сасвим малом показивали како су они за време Другог светског рата одговарали на питање ко ће победити у сукобу који је трајао око њих.

Наиме, исекли би јабуку попречке на пола и онда показивали једно другом онај средишњи део са семенкама јабуке који изгледа као звезда петокрака.

Мислим, то су радили када су уопште и имали јабуке за клопу... Знате већ, рат је, беда, неимаштина, једе се проја од пиљевине и носе се ципеле са дрвеним ђоном... 

"Još kad bi ti neki blog o tome napisao....."

Тако су нас барем учили...

На почетку сваке школске године у мојој школи учитељице које су протеклог јуна извеле четврти разред седну заједно са свим садашњим предметним наставницима тих својих прошлогодшњих четвртака, а сада петака, и одрже заједничко одељењско веће тог одељења чији је циљ да наставнике ближе упознају са сваким дететом појединачно, његовом личношћу, карактером, приступу раду и учењу, породичном ситуацијом...

(Ili Durak, 2. deo)

У рубрици под називом

Takoreći, divandan.

(Od glagola divaniti.)