24. oktobar - 5. novembar

Uspešno sam prvi put produžila kinesku vizu. Sve je išlo prilično glatko, iako su informacije na forumima poput Thorn three na Lonely Planety obećavale veliki stres i dugo čekanje. Sada sam mirna narednih 26 dana - četiri su mi ukrali, računajući da nova viza počinje od datuma kada sam aplicirala. Nastojim da se ne nerviram zbog kineskih viznih pravila. I cena - jer na sto trideset evra za dobijanje vize, svaki produžetak košta(će) me još po dvadeset.

Jedva sam dočekala da napustim Đinguan. Poslednje dve noći temperatura je toliko opala da sam se pred zoru budila cvokoćući od hladnoće i navlačila još odeće kako bih se malo ugrejala.

19-22. avgust

*

Očekujući istu srdačnost na koju sam naišla na severozapadu zemlje, po izlasku iz voza uputih se pravo kod prodavačice SIM kartica. Hitno mi je trebao kazahstanski broj da bih poslala poruku Emilu, mom poznaniku i domaćinu preko Serbian travelers foruma, koji se ponudio da me ugosti u Alma Ati.
No devojka za pultom delovala je kao da joj je svega preko glave. Ne stigoh ni da izgovorim pitanje do kraja, a ona me prekide s obrazloženjem da me ne razume. I okrenu glavu na drugu stranu jasno mi stavljajući do znanja da joj ne pada na pamet da uloži i najmanji napor zbog mene.
-- Hej! Devojko! Ja hoću kupiti kazahstan numera! -- pobunih se na lošem ruskom.

Efes

Nema Turčina koji se neće ozariti na pomen Efesa i ponosno vam reći: “Guzel!” I s punim pravom. Ovo mesto je toliko veliko, a ostataci antičke kulture su toliko dobo očuvani, da ćete ostati udivljeni sve i da o arheološkim nalazištima iz Starog sveta mislite samo kao o gomili kamenja.

Kopnena Odiseja

15. maj

Nakon dvadeset dva kilometra neprekidnog niza kuća sa obe strane puta koji vodi od Senakija do mesta Khoni, u ravničarskom pojasu Gruzije, izgleda da se naselje napokon proređuje. Ispred mene most, a s druge strane (opet) kuće i zidine zamka Nokalakevi. Ali zato se desno, pre mosta, odvaja makadamski put koji prati reku. Krenem njime. Trebalo bi da na obali mogu da nađem neko zgodno mesto za kamp. Zamak ću posetiti sutra jer već je kasno a i videla sam pred ulazom dvadesetak turista pa ne bih da se guram sa njima. Pogrešna procena, jer put naglo skreće posle nepunih pola kilometra i završava se pred kapijom jedne kuće. Bah, ajd nazad, pa u ponovno traženje.

Nacionalni specijalitet sa Zlatara je pita od elde, kako se heljda zove u ovdašnjim selima u kojima se gaji. Tajna njenog spravljanja nije toliko u sastojcima – heljdinom brašnu, punomasnom zlatarskom siru i kajmaku te domaćim jajima, koliko u korama, zapravo debelim palačinkama koje se peku prve. Svaka zlatarska domaćica ima svoj recept za idealnu žitkost testa i gustinu fila kojim se palačinke izdašno premazuju,

"Sve srećne porodice nalik su jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način" Lav Tolstoj, Ana KArenjina

25-27. jun

Nekada ne razumem zašto činim neke stvari. Ako, recimo, kažem sebi da selo s nazivom Zmijsko nije mesto na kojem želim da pravim pauzu za ručak i odmorim se dok pripeka malo ne popusti, kao i da mi sve do uveče ne treba ništa iz prodavnice, čak ni hleb, zašto onda stajem kod poslednje radnje u mestu, parkiram bicikl i ulazim? Samo da bih videla  kakve su cene? Ne verujem da to može biti razlog.

Kako god, ušla sam.

25-27. april; 24. maj – 1. jun

*

Moje odredište je Kampot, mali grad na jugoistoku Kambodže, na obali Tajlandskog zaliva. Do tamo imam oko dva dana vožnje. Nameravam da noćas kampujem, ne toliko da bih uštedela – jer sobe se skoro svugde mogu naći za oko pet dolara – već radi slobode da stanem u trenutku kad osetim umor ne razmišljajuci o tome da li se u blizini nalazi neko naselje sa gostrinskom kućom.

28. mart -- 4. maj 2013.

Nisam se odmah odlučila za Kep i preselila u njega. Najpre sam jednog dana otišla u izvidnicu.

Od Kampota do tog malog grada, poslednjeg uz granicu sa Vijetnamom, ima manje od dvadeset pet kilometara. Ali vožnja je veoma naporna zbog lošeg puta. Asfalt je sljušten, a ostala je crvena zemlja. Motori a posebno džipovi jure najbrže što mogu, pa gutam prašinu koju podižu.

Planet Bike je na FB-u pokrenuo foto-konkurs na kojem se glasa za najbolju fotografiju sa temom biciklizma. Daju dvadeset nagrada, a prva je bicikl, neki namnunjeni model.

Nisam uopšte nameravala da učestvujem (volim moj "krš" koji je izdržao 24.000 km i ništa mu nije i ne bih ga menjala), ali me je jedna FB prijateljica podstakla da se uključim.

Razmišljajući o njenom predlogu, sinulo mi je kako bi bilo sjajno da osvojim bicikl i onda ga poklonim nekom sirotištu, što bi bio fenomenalan početak humanitarne