Božić Bato, pokloni mi siguran smeštaj

Strah možda nije prava reč koja opisuje kako se osećam nakon događaja s noćnim posetiocem. Pre bih rekla da od te noći nosim osećaj tegobe koja me pritiska po ceo dan. Kvari mi užitak u vožnji, uživanje u predelima, prepuštanje ostalim doživljajima. Kako mrak počne da se primiče, tako se tegoba pojačava a turobne misli stanu da me ophrvavaju. Naporno mi je da se brinem povazdan, toliko je naporno, uz sve ostale brige skopčane s ovakvim putovanjem, da se stalno preispitujem gde je ta granica kada ću reći: ma ne mogu više s tim da se nosim. S takvim mislima ukrcala sam se na feri za Igumanicu. Dva i po sata na moru, dva i po sata nebicikliranja, dva i po sata drugačije neaktivnosti nego u proteklih pet meseci. Dovoljno vremena da o svemu dobro razmislim.

Afik je imao osamnaest godina i mrzeo je sve oko sebe. Najpre, svoje razvedene roditelje. I svoju sestru koju je tukao kad god bi mu tako došlo. Pa sve slabije od sebe. I njih je prebijao na mrtvo ime.
Zbog te mržnje postao je alkoholičar, narkoman, diler. I, kako to najčešće biva, brzo je upao u ozbiljne nevolje i umalo dopao šaka policije - a posedovanje i prodaja droge u Maleziji se kažnjavaju smrću. Spasla ga je majka, penzionisana profesorka engleskog, preko svojih veza.

Umakavši bezmalo smrtnoj presudi, Afik se iznenada zapitao šta on to zapravo radi. I što je toliko ljut. I da li ga porodica i ljudi oko njega zaista cene ili ga se samo boje.
Odgovori koje je dao sebi nisu mu se ni najmanje dopali.

Dan drugi, 7. oktobar

„Ono što je za zapadnog turistu egzotika, za lokalce je surova svakodnevica“ – ta misao me ne napušta sve vreme vožnje do grada.

Sa vlasnikom hostela u kojem sam odsela, krenula sam natrag u Bešišeher da kupim paknove za bicikl. Pogodili smo se da me vozi svojim džipom za petsto rupija (pet dolara) u jednom smeru. Najpre je tražio sedamsto, ali je nakon kraćeg cenjkanja spustio cenu. No, meni se i dalje čini previsokom.

„Put je naporan“, kaže. „Treba dva i po sata do grada.“

Među nekolicinom stranaca koji me prate preko Fejsbuka, nalazi se i Riki Li. Verovatno nikada nisam otvorila njegov profil, ali moguće je da sam lajkovala neku njegovu fotografiju - sa biciklističkog putovanja, dakako. No ono čega se sasvim sigurno sećam je da smo komentarisali iste objave cikloputnika na grupi Warm Showers. Preko jedne od njih - one koju sam ja postavila uoči ulaska u Maleziju a u vezi sa rutom koju sam želela da napravim kroz tu zemlju - Riki me je javno pozvao da budem njegov gost kada budem dopedalirala u maležansku državu Penang. Naravno, prihvatila sam.
Maleziju naseljavaju tri velike etničke skupine -- Malejci, Kinezi i Indijci, a što se mene tiče, potpuno mi je nevažno kod pripadnika kog naroda ću odsesti. Zapravo me je obradovalo saznanje da će me nakon Malejaca Radžija i Zula u Alor Setaru, te Indijca Afika u Bedongu, sada ugostiti i jedan Kinez. Ne samo što ću tako bolje upoznati Maleziju, već ću imati i više materijala za priče.

***

Dok budem mirovala, povemeno ću ustupati mesto drugarima cikloputnicima koji nemaju autorsku opciju na ovom blogu. Uslov je da tekstovi budu zanimljvi i elementarno pismeni, te da mi se dopada i napisano a i autorova ličnost :-)   

Moj prvi gost autor je: Zastupnik

Po rekama i banjama naše zemlje ponosne, 1. deo

Posle prvih desetak dvadesetak pređenih kilometara, kad se savlada početni umor, svakog biciklistu uhvati osećaj ushićenosti jer noge same okreću pedale, a pred očima

1.
Nakon tri meseca na jednom mestu, duh i telo jedva čekaju pokret. Ali čak ni nomadu poput mene, vazda sviklom na kretanje i stalne odlaske, nije uvek jednostavno da samo potrpa sve u bisage, ove okači na bicikl i otisne se na put. Treba najpre raščistiti

30. decembar

Idemooo! 

★

31. decembar

Nestrpljenje da se najzad stigne. Prvi let Beograd-Rim - 1 h i 35 min. Onda

21. septembar

Iskrcala sam se u mokro jutro bez neba, koje je sasvim prekrilo teško sivilo. Prethodnog dana, tajfun je pogodio jug pacifičke strane Japana. I kao što sam se već u dva-tri navrata osvedočila, to se na ceo arhipelag odrazi u vidu obilnih kiša i naglog zahlađenja.
A ja sam stigla bolesna. Poslednjih dana na Hokaidu uhvatila me je jaka prehlada, pa sam se gušila od kašlja i kijala sam kao da sam alergična na sam vazduh. Na feriju sam dobila i temperaturu, valjda od onsena u koji sam otišla ne bih li tu prehladu što pre izbacila iz sebe.

11. decembar

Casa del Ciclista - kuća biciklista je projekat u nekoliko latinoameričkih zemalja: Argentini, Čileu, Kolumbiji, a postoji i u Meksiku. Ideja je da se cikloputnicima ponudi siguran i besplatni smeštaj. Obično je reč o prostoru u koji se ubaci nekoliko kreveta, a omogućeno je i korišćenje toaleta, tuša i kuhinje. U januaru sam odsela u jednoj takvoj kući u argentinskoj Patagoniji - teretani koja je preuređena u sobu.

U San Antoniju, na pacifičkoj obali, nalazi se jedina čileanska Casa del ciclista - Ciclo Vía Para San Antonio - Casa de Acogida para