2017-09-07 16:07:54
Društvo| IT| Kultura| Život| Životni stil

Kako komuniciramo?

jednarecfonmoi RSS / 07.09.2017. u 17:07



Krenimo od toga da jos pre nekih trideset godina recimo smatralo da stariji ljudi vole da drze monologe o svom zdravlju. Da je uvek pomalo opasno pitati  komsiju u godinama kako je ovih dana, jer bi onda morali da saslusate i o operaciji kuka a i o lekovima koje koristi iako vi zurite na prvi ljubavni sastanak sa osobom o kojoj mislite danima. Niti je on kriv sto mozda nema sagovornika da ga saslusa, niti opet vi jer zelite da odete na sastanak sa neznim recenicama koje su vam upucene telefonom od strane osobe koju cete uskoro sresti.

 
 
 
 Kad koracamo kroz vreme unazad, nekada su dogadjaji u tom trenutku kad ih se setimo za nijansu vidljiviji nego sama stvarnost. Secanje ume jako da zagrli ili pak osamari. Ovde pricam o zagrljaju.
  Posleratni Beograd, neka 1946 godina,skola u centru grada, kasnije Ogledna Osnovna skola Vladislav Ribnikar gde se kasnije ucio francuski na poseban nacin, intenzivno od prvog osnovne i sa deset casova nedeljno u jednom trenutku.
 Moj tata tada ucenik prvog osnovne ima dobrog druga iz razreda, jevrejina, jedno mastovito i lepo vaspitano dete.
 

 

 Da li znate kako izgleda kada krenete na susret sa nekolicinom ljudi iz svoje generacije  posle ko zna koliko proteklih dana?

 U borbi sa sopstvenim predrasudama i mislima koje se cesto zalete ka tome da ce mi negde biti dosadno, dolazim u Sansu.Ima nas dvadesetak.Vrlo brzo shvatam da sam u izdvojenom svetu van vremena gde svi prisutni nose sa sobom neku divnu energiju.Razgovaramo lako i bez trunke naprezanja.

 Devojke(zene) izgledaju sjajno, lepo obucene, doterane, muskarci svi do jednog kul, smekeri.

 Oko ponoci  zatvara se Sansa, ocigledno vise nema

 

rodja2.jpg

 

 

 Rođena sam početkom avgusta, odmah posle Ilije gromovnika, koji skoro svake godine zagrmi i saopšti da vlada oblacima. Radujem se rođendanu iako je, nažalost, baš na taj dan pala prva atomska bomba više decenija pre mog rođenja.
 
 Pamtim sve moguće rođendane i jedna sam od onih koja ponekad iznenadi komšije čestitanjem. Takođe, tajnim pozivima porodici saopštavam ko bi trebalo koga da zove. O ovome, molim vas, ćutite,

 
Staze.

Sme li neko sa mnom ovim putem danas?
 
>>>>>>>CI4Up8r.jpg?1 


  Da li staza kojom smo nekad davno prosli zadrzi u sebi delic sna koji smo imali tada u srcu ? Tisinu prepunu iscekivanja da li je u blizini taj neko zbog koga ce srce da zakuca ludo kad se priblizi. Cuva li staza nikad pokazane osmehe, ceznju, prividan mir?

  Postoji li zapis koraka
 




Kad sam bila u tinejdzerskim godinama, glavno je bilo da se vracas iz izlaska i onda sretnes nekog sa iste putanje i dok polako odmice letnja noc, prepricavate ko je gde bio i koga sreo.

U nekom trenutku polako odrastamo, bavimo se mozda vaznim poslovima, a jos imamo neke mlade godine. To je vreme kad "klupa iz kraja" postane neka vrsta sramote i onda je zaobilazimo nocu. Danju je drustveno ispravno da kratko sacekas nekog, nocu je prilicno -faux pas.

 Pojavi
 

 

 YYMVk6Z.jpg?1

  Bila je to jedna od onih noci kada je bilo vrlo tiho, a saobracaj samo neznatan huk u daljini.

  Mogla sam da pustim svoje misli u pravcu u kom zelim jer me sama ta atmosfera ispunjavala mirom.

  Krenula sam da vracam oblake unazad dok nisam dosla do jednog davnog leta u Beogradu.

 

 
 Ima dana kad vam se razgovori sa ljudima popnu na glavu, kad bude tesko da saslusate drugu osobu jer vas zasipa necim sto je njoj ili njemu vazno a vas ne zanima uopste. Umorite se od posmatranja slicnih prizora, nekih lica koja su vam neispirativna u bilo kom smislu a eto, tu ste, nema bezanja.
 
Privilegija nas ljudskih bica je da i pogled i misao mozemo da usmerimo ka necem drugom. Naporno i tesko, da, ali nije nemoguce.
 
Prelazim most i idem iz Starog Beograda na Novi Beograd, posmatram u daljini svetla
 

Ne znam sta se desava sa nama kao narodom i da li je tako i u drugim zemljama. Da li ste uocili preopsirnost i nepotrebne detalje, monologe, digresije u raznim poslovnim pregovorima.

 Divim se svima koji mogu da saslusaju takve nalete a da zadrze sopstveni mir i dobiju mogucnost da kazu na kraju ono sto je relevantno.

 Da li se ipak desi da uletite u nadglasavanje, nadjacavanje, gde da bi zaustavili monolog prepun hvale za govornika i sami uletite u pricu koja postaje digresija. 

 Kao da takvi razgovori postaju neka vrsta svakodnevnice.Ne pisem samo o razgovorima

 
2018-12-01 17:18:30
Biz| Društvo| Ekonomija| Planeta| Životni stil

Navike bogatasa

jednarecfonmoi RSS / 01.12.2018. u 18:18




Izreka moje drugarice: " Pa sta mene briga za tudje pare ".

Da li je bas tako? Ljudi se precesto dodvaravaju ljudima koji imaju novca. Zasto? Kao da mocni ljudi u novcanom smislu sire oreol oko sebe. Kao da se oni na koje to utice podsvesno nadaju necemu. Zaposlenju, podrsci, ko zna cemu. Ima i onih koji su nekad imali novca, sad vise ne, ti onda sa prezirom gledaju postojece imucne osobe.

Pristajanje na uslove koji nisu idealni

Imam utisak da je ovo
 

jednarecfonmoi

jednarecfonmoi
Datum rоđenja:  - Pol:  - Član od:  25.03.2011 VIP izbora:  6 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana